U Dubrovnik sam otputovala u ranu jesen. Na graničnom prelazu Karasovići prijavila sam jednu zbirku poezije, pohabanu beležnicu i sveže zarezanu olovku. Slepu putnicu sam prećutala. Kao što sam tog jutra majci prećutala zašto neizostavno moram da otputujem na jedan dan i ostavim je samu u blatu igalskog banjskog lečilišta.
Sa svega dvadesetak eura u džepu i dvadesetak godina nakon što sam joj dala obećanje, Savku sam povela na izlet u Dubrovnik. Kada se nekoliko kilometara jadranske ceste smestilo u retrovizor, na bezbednoj udaljenosti od graničnog prelaza, znojavi stisak na hrbatu beležnice je popustio. Do tada neprimetna među stranicama, moja slepa putnica se našla pored mene na zadnjem sedištu.
Upoznale smo se prilikom jedne nedozvoljene premetačine po kutiji za cipele proizvođača obuće ”Borovo”. Kartonske, čvrsto lepljene i savršene za moje figurice iz Kinder jaja. U hrpi nesvrstanih kadrova sa maminih folklornih nastupa i bakinih akcijaških dana koje je trebalo neopaženo izbaciti iz kutije, naišla sam na Savku. I njen zaneseni pogled u osunčanu morsku daljinu.
Na poleđini fotografije stajala je posveta upućena baki.
”Draga Radmila,
Kada pogledaš ovu sliku seti se mene i osobe koja je bila u to vreme najviše vezana za zadnji deo moga godišnjeg odmora koji sam zbog toga i provela u selu.
Savka
Dubrovnik, 05.09.1956.”
Zanosna lepotica uhvaćena u filmskom kadru što čežnjivo posmatra čoveka misterije i intrige s druge strane talasima i ljubavlju uzburkanog horizonta. Bio je to dugo očekivani slučaj za moju figuricu Pink Pantera! Kakav je to čovek koji se može voleti više od mora? Koja to ljubav može biti veća od one prema moru? Kakva je to ćurka koja umesto da ostane na moru prvim vozom bezglavo juri u zagrljaj nekom momku i svojoj seoskoj idili?
Iz nadirućeg roja pitanja prenuo me je bakin glas sa tonalitetom podešenim za grdnju. U predahu između nabrajanja mojih prestupa i izricanja kazne za vašar koji sam napravila, nestrpljivo sam je zasula pitanjima na koja Pink Panter maločas nije umeo da mi odgovori.
”Dripac, eto kakav je to čovek!” odbrusila mi je baka, pa setno uzdahnula ”E moja Savka!”
Tog popodneva sam dala dva obećanja.
Da više nikada bez pitanja neću preturati po fotografijama, izgovoreno glasno i bez prekrštenih prstiju. I da ću Savku jednom povesti na more, prošaputano dok sam je vraćala u kutiju.
Mesto na kome je fotografija nastala sam lako pronašla. Bio je to stenoviti rub starog grada sa pogledom na otok Lokrum. Verovatno najpopularnija panorama pred kojom je lokalni sliker u maniru filmskih diva fotografisao mlade turistkinje. Mesto sa koga ti sve izgleda lepše, pa čak i onaj dripac koji te čeka kod kuće.
Sela sam na toplu stenu i pokušala da utisnem fotogafiju u krajolik. Između komada obale s leve i okrajka otoka s desne strane. Sa malim crno-belim cavtatskim otokom u sredini kadra, koji je preklopio svoju pedeset godina stariju verziju u boji.
Pogledala sam u pravcu u kome je gledala i Savka. Svetlucavi horizont pun obećanja. Piljila sam u njega dugo. Ništa spektakularnije nismo ni mogle sa onih dvadesetak eura u džepu. Ništa spektakularnije ne bismo mogle ni sa milion.
Osim možda da posmatramo čoveka misterije i intrige s druge strane talasima i ljubavlju uzburkanog horizonta.
Ili što bi moja baka rekla – dripca.
