Kada sam se zaljubila u tebe, pojelo me je prvih 45 procenata. Ali bila sam klinka i nisam sigurna da li sam i samu sebe umela da prihvatim, a još manje da li ću se tebi takva dopasti.
Ležao si na mom krevetu i pravio se da je to najnormalnija stvar na svetu. Sedela sam na podu, naslonjena na ormar, na knjige, na nestabilnu sebe i trudila se da te s vremena na vreme pogledam u oči.
Nije lako kad se zaljubiš u nekog ko ti je bio blizak i pre nego što je to nešto u tebi kvrcnulo. Odjednom, čini se da taj neko najšarmantnije priča o promeni ulja na autu ili o košarci za koju nikad nisi marila.
Odjednom, čini se da umesto očiju imaš ona srca na federe iz crtanih filmova koja iskaču i ljube ga svuda po licu, kosi i vratu. (Na ostale delove tela ne smeš ni da pomisliš, jer istog trenutka pocrveniš kao bulka, a već je dovoljno neprijatno).
Šta je to sa zaljubljenošću i klišeima? Kad srcima i ispraznim poređenjima objašnjavamo šta osećamo?
To je ovih narednih 45% – nada. Nada koja zna da je uzaludno tražiti reči objašnjenja, formule jedinjenja, definicije onog što se šeta kroz ceo organizam (posebno kroz onaj najmanje jasan mekani deo – dušu).
Kada sam se zaljubila u tebe, moj strah se uvukao u neki stari zimski kaput i pustio nadu da se gola šeta svuda. A posebno da se ispred tebe šepuri. Stidljivo bestidna. Da pleše po nekom svom taktu i s vremena na vreme ti šapne: voli me!
Svima nam je bilo jasno da će se nada smrznuti, a da će strah ispod kaputa ostati zaštićen i spreman da me muči svake noći – jer strah kaže: Zašto bi te on voleo?
U tom natplesavanju, natpevavanju i nadigravanju, nismo ni primetili kada se onih magičnih 10 procenata nežne ljubavi probudilo između nas.
Prvo nas je uzela za ruke, pa nam je pomirila srca. Proročki nas je vodila kroz godine gde nećemo biti ni mladi ni srećni. Gde će neotplaćena rata kredita da posvađa naše prste. Gde ćemo umorni zaspati bez tuširanja, u odeći, na trosedu u dnevnoj sobi.
Gde ćemo se buditi sa bolom u vratu u ranim tridesetim. Gde će biti normalno reći: opet pada ova kiša, baš je dosadno. Gde ćemo se pogledati preko šoljica nekog voćnog čaja i pomisliti: nemam srca na federe koja iskaču iz očiju, al’ ja bih da ga ljubim, ja bih da je ljubim. Gde ćemo napraviti ta četiri koraka, obići sto i ceo odrastao život i zagrliti svojih 10% jedine stvarne sreće.
Dobra stvar kod života i prave ljubavi (jer šta ima „pravije“ od toga da ga voliš i da te voli) zapravo je to što se ovih 45% straha i 45% nade preseli u druge sektore. 10% ljubavi postane 100%. Nada i strah ušetaju u priču o računima, o napornom šefu, o umoru bez kraja. Razmenjujete ih uz kafu, u jutarnjoj vožnji do faksa ili posla. Ponekad i u kupatilu pošto operete zube.
Od ljubavi ostane samo ljubav. A u ljubav staje sve: i klišei, i stereotipi. I razumevanje i nežnosti. I poljupci i zagrljaji. Briga za ono drugo – koje se, na kraju, pretvori u ono prvo. Spolja budete isti, iznutra odavno dišete u dvojini. Spolja slabo ko razume kako vas nije strah da se volite u ovo beznadno nedoba za ljubav. Al’ spolja nije bitno sve dok vam je toplo jedno u drugom. 100%.
