Prije 11 godina ja sam bila novinarka. TV novinarka, tako silno željna dokazivanja. To kad ti izađe prilog u prvom bloku vijesti, ma taj osjećaj je garant kao kad dobiješ Pulicera. Taj dan ubiše babu na Starčevici. Evo kao sad se sjećam. Na vrhu Starčevice, skreneš malo desno i s desne strane u toj malo uličici ima kuća. Pred očima mi krv na bravi, njena počupana kosa svuda okolo. Policija je tu. Mi jedina TV ekipa. Ispraćeni iz redakcije s riječima: “Ne vraćaj se bez izjave nekog od najbližih.” Da vam prevedem: “Ne vraćaj se bez suza.”
Nema šanse da ja vama mogu objasniti to grčenje želuca, taj nagon za povraćanjem koji se dogodio svaki put kad sam napravila korak ka njenom sinu. Priđoh, upitah. On me ubi pogledom u fazonu: “Da li si ti, djevojko, normalna?”
Nisam dobila izjavu. Išao je prilog u prvom bloku, ali moja sreća nije bila potpuna, jer nije bilo suza. Kakav sam ja to novinar kad ni lešinar ne znam da budem?
Znate šta je nevjerovatno kod tog priloga? Mi se kasnije nikad nismo bavili njenim ubicom. Ma, koga to još zanima? Ja sam detaljno opisala i krv i kosu i da se ona branila, a on je zadavio, čini mi se, kablom od telefona. Koga, života ti, briga šta je bilo s ubicom? Kao da bi neko kliknuo na to. Daj ti meni krvi, suza, oznojiću se ja dok to pročitam.
I evo, 11 godina poslije, ista stvar, samo malo gora. Crna hronika je važnija i od celulita i sise i guzice. Novinarske ekipe u teren pišu “sahrana”.
Ubijaju me. Ubijam se. Ubiše me. Ubiše te. Zadaviše. Hronike. Crne. Da crnje biti ne mogu.
To lešinarenje nad mrtvim ljudima, iskopavanje srca na živo da se vidi je li za života voljelo ikog, to čačkanje po crijevima da se vidi kakva mu je stolica bila za života i je li srao po ljudima. Da prostite.
A vidi nas, hodamo (opet ću ja) kao posrani, razmišljajući o tome da li je taj koji je bacio bombu na sve ono što mu je u životu bilo važno, juče stajao pored nas u prodavnici i rekao nam kako je bolji ovaj polubijeli hljeb. A on mrtav, njemu je bolje nego nama. On više ne mora da živi sa strahom da će ga odmah ujutro, na prvoj kafi, napasti noževi, bombe, konci i kanapi, sva ona sredstva, detaljno opisana (nedostaje samo link koji vodi do mjesta na kojem možete kupiti ta oruđa) iz tekstova na koje pomahnitali narod klikće i klikće .
A svaki dan neko nekog ubije. Tu u blizini. Nije to ono u Iraku, Americi, Koreji, to je daleko, to ionako ide u trećem bloku dnevnika i na dnu portala. To su naše, domaće smrti, naša domaća ubistva.
A narod klikće.
Mene samo zanima, a možda mi vi objasnite, to je prednost kad imaš svoj portal pa možeš s narodom na veliko da komuniciraš, zašto ljudi tako bolesno i opsesivno klikću na tuđe smrti? Boje se toliko svoje pa im tuđa dođe kao olakšanje? Skreću sa svojih problema na tuđe, veće od njihovih. Jer šta su tri zakašnjele rate kredita u odnosu na nečiju smrt? Dabome.
Jasno mi je zašto mediji to kače. Iz istog razloga zbog kog najviše suza ima kod Lole. Ljudi to vole, novinari pišu o onom što ljudi vole, jer to donosi klikove, a klikovi donose platu. Surovo, ali tako je. Koliko god vi mene sad ubjeđivali da to nije tako.
Ali negdje granica mora da postoji.
Zbog roditelja tih mrtvih ljudi. Zbog njihovih najbližih.
Zbog onih koji će na to kliknuti.
Zbog djece koja će krajičkom oka gledati dok im mama i tata čitaju te tekstove.
Zbog novinara kojima je muka svaki put kad o tome pišu.
Zbog reputacije medija koji će morati živjeti i u vremenu kad neka pravila o sadržaju budu stvarno uvedena.
Zato, hajde da se dogovorimo. Ne ja s vama, jer ja novinar nisam, a i ubistvima se ne planiramo baviti, već vi sa svojim urednicima. Pišite o ubistvima, ali iz ugla koji se zove: “Ne, ovo je za svaku osudu” i “SISTEM bi trebalo da se bavi ovim”. I insistirajte, izvršite pritisak na nadležne, dok ne dobijete informaciju o strašnim, strogim i užasnim kaznama koje ti počinioci dobiju. O tome obavijestite ljude.
Dajte olakšanje onima koji se boje tih scenarija, a uplašite one kojima slične ideje prolaze kroz glavu pa im vaši sadašnji tekstovi dođu kao štivo: “10 načina kako da ubijete svoju ženu – učite od najboljih”.
A bolesnima, onima koji se muče sa sopstvenim bićima, koji bi da odu sa ovog svijeta i povedu još po nekog, provucite brojeve telefona ustanova koje im mogu pomoći ili smislite nešto pametnije. Znam da možete.
Zbog onih najvažnijih.
Zbog sebe.
