Kao mlade devojke, ne znajući jedna za drugu, obe su čitale predanje o legendarnom pokušaju irskog istraživača Ser Ernesta Šekletona da pređe Antarktik, što je uzburkalo njihovu dečju maštu i nagnalo ih da sanjaju isti san od malih nogu – kako skijaju preko Antarktika. Odmah nakon njihovog prvog susreta 1998. godine otkrile su da su srodne duše i spremile su se da ostvare svoj san iz detinjstva.
Počevši od 13. novembra 2000, Bankroftova i Arnesenova skijale su i plovile preko Antarktika 94 dana i 2.747 kilometara, vukući sanke teške 113 kilograma pune hrane i opreme, izdržavajući temperature do – 34 stepena Celzijusa i opirući se udarima vetrova koji su dostizali i 160 kilometara na sat.
Tokom ekspedicije koristile su internet i satelitski telefon za komunikaciju sa ljudima u više od 150 zemalja, uključujući više od tri miliona školaraca. Veb-stranica ekspedicije, imala je više od dvadeset tri miliona pregleda tokom prelaska.
Ovu neverovatnu ekspediciju dve žene završile su 13. februara 2001. godine i upisale se u istoriju kao jedne od najvećih polarnih istraživača. Pre njihovog prelaska, samo jedan tim od dva čoveka je prošao isti put.
– Za nas je još važnije od prelaska Antarktika bilo da podelimo putovanje sa drugima. Putem veb-stranice i satelitskih telefonskih poziva mogle smo da pokažemo ljudima snagu strasti i hrabrosti. Naša antarktička ekspedicija učvrstila je ovo uverenje dok su milioni ljudi pratili naš put. Primili smo više od 20.000 poruka od ljudi iz celog sveta. Mnogi ljudi su pisali o tome kako ih je ekspedicija inspirisala da ostvare sopstvene snove. Nadamo se da će, deljenjem naše priče sa širom publikom, još više ljudi biti inspirisano da razmotre svoje ciljeve i snove i preduzmu mere da ih ostvare – ispričala je tada Bankroftova,prenosi “Book Browse”.
En Bankroft – “preokret u polarnom istraživanju”
Rođena 29. septembra 1955. godine u Minesoti u SAD i, osim dve godine u Keniji, tamo je provela detinjstvo. Diplomirala je na Univerzitetu sa diplomom fizičkog vaspitanja, a zatim je radila kao fizički vaspitač i instruktor za istraživanje divljine. Godine 1986. napustila je svoje nastavničko mesto da bi se pridružila Međunarodnoj ekspediciji Vila Stegera na severni pol.Bankroftova je tokom svog istraživačkog života, kako prenosi “Vikipedija”, učestvovala u ekspedicijama na reci Gang u Indiji, prešla je Grenland, putovala i na Severni i na Južni pol i postala prva žena koja je prešla obe polarne ledene kape.
Na Severni pol je stigla sa osmočlanom posadom i 49 pasa posle 56 dana putovanja, prevalivši 1.600 kilometara psećim zapregama, čime je Bankroftova postala prva žena koja je stigla do Severnog pola peške i sankama. Uz to, njen tim nigde nije obnovio svoje zalihe, što je takođe bilo neverovatno dostignuće i prvi potvrđeni put dolaska do Severnog pola bez obnovljenog snabdevanja, što je “National Geographic” tada ocenio kao “preokret u polarnom istraživanju”.
Tokom 1992. godine Bankrofotva je predvodila Američku žensku ekspediciju (AVE) do Južnog pola. Tim od četiri žene skijao je 1060 kilometara tokom 67 dana, postavši prva ženska grupa koja je peške prešla led do Južnog pola. Uz to, na hiljade školske dece je preko interneta pratilo ovu ekspediciju koristeći nastavne planove i programe koje je razvila En Bankroft fondacija.
Sa danas poslovnom partnerkom Liv Arnesen, sa kojom je prešla Antarktik, Bankroftova je trenutno suvlasnik istraživačke kompanije “Bankroft Arnesen Ekplore”. Njih dve su takođe u martu 2007. učestvovale u pohodu preko Arktičkog okeana kako bi skrenule pažnju na problem globalnog zagrevanja. I ovu ekspediciju su pratile milioni školske dece, kako prenosi “Vikipedija”, međutim, prema “The Washington Post-u”, ekspedicija je otkazana “nakon što je Liv Arnesen pretrpela promrzline na tri prsta na nogama, a ekstremne niske temperature su ispraznile baterije u nekoj od njihovih elektronskih oprema“.
Liv Arnesen – pre Južnog pola uspešna poslovna žena
Rođena je 1953. u Berumu u Norveškoj, na periferiji Osla, gde je još u ranoj mladosti upoznala skijaško trčanje i polarnu istoriju, zahvaljujući svojim roditeljima, koji su bili strastveni skijaši. Njena ljubav prema atletici i prirodi ju je na kraju navela da se takmiči u orijentiringu i skijaškom trčanju, kao i da trenira srednjoškolce u skijaškom trčanju za napredniji nivo.
Nakon putovanja na Južni pol 1994. godine, Arnesenova je osnovala sopstvenu kompaniju “White Horisonts”, koja deci i odraslima pruža motivaciona predavanja i programe za izgradnju tima. O toj ekspediciji je napisala i knjigu “Lepe devojke ne skijaju na Južnom polu”.
Osim istraživanja, već 20 godina je veoma je posvećena i predavanjima i treniranju srednjoškolaca i studenata, uključujući i njen aktivizam u rehabilitaciji zavisnika od droga. Ova zanimljiva žena je diplomirala norveški jezik i književnost, istoriju, sport i savetovanje, letnje praznike na Arktiku u Svalbardu – Špicbergen, provodi kao turistički vodič za Švalbard Polar Travel – kompaniju za koju je radila kao direktor marketinga pre svoje ekspedicije na Južni pol 1994. godine.
I po šest sati dnevnog treninga
I za kraj, još malo o njihovoj zajedničkoj avanturi preko Antarktikta. Da bi se spremile za ovaj zahtevan put, žene su dnevno trenirale i po šest sati, trčale su na skijama po makadamskim putevima i vukle tri automobilske gume upregnute oko struka. Tako su simulirale vuču saonica preko grubog antarktičkog terena i izgradile mišiće nogu i leđa. Takođe su trčale uz i niz strmine noseći nosiljke za mačke u rancu, što im je stvaralo dodatni otpor potreban za simulaciju vučenja teških sanki.
Takođe su trenirale i čitav niz drugih pokreta tela, kao što su trčanje, planinarenje i vožnja kajakom, a pošto su živele tako daleko i udaljeno jedna od druge, većinu treninga su obavljale sami, što im je pomoglo da se psihički pripreme za samoću Antarktika.
– Put je definitivno bio naporniji emotivno nego fizički. Znale smo kako da fizički treniramo za Antarktik, ali nismo mogle da se pripremimo za ogroman vremenski pritisak koji smo osećale. Antarktik, poznat po svojim intenzivnim vetrovima, tog leta imao je abnormalan nedostatak vetra. Dan za danom bez vetra bio je emocionalno opterećen jer nam je očajnički bio potreban vetar da pokreće naša jedra kako bismo mogle da postignemo svoje dnevne ciljeve kilometraže. I akutno smo bile svesne činjenice da smo žene koje su se upisivale u istoriju. Uvek smo želele da na taj način stvaramo istoriju, ali je bilo i nečeg gorkog u tome – frustriralo nas je to što smo već bile u 2001. godini, a i dalje smo rušile barijere za žene – ispričala je Bankroftova nakon ekspedicije.
