Odahnuo sam od zagušljivih soba za pušenje preko puta operacionih sala, od bureka za doručak svako jutro, od sujete i kompleksa, a najviše od ponižavajućeg volontiranja, kada sam iz Srbije konačno za stalno otišao u Nemačku, priča za Nova.rs mladi lekar Kristijan Bošković (33), koji kao pedijatar – neonatolog radi u bolnici u Berlinu, a koliko god da se divi znanju i stručnosti srpskih lekara, organizacija našeg zdravstvenog sistema, odnos prema zaposlenima i pacijentima, naterala ga je da odmah po završetku fakulteta sa diplomom i pasošem napusti Srbiju.
“Imao sam tu priliku da skoro svake godine odlazim na praksu, kao stipendista različitih programa (Lions Club – Austria, DAAD, ERASMUS) u Nemačku ili Austriju. Iskustvo koje sam stekao u ovim državama i uvid u funkcionisanje njihovog zdravstvenog sistema, mnogo su uticali na moju želju da jednoga dana postanem deo svega toga. Na Medicinskom fakultetu ima kolega koji uče jezik neposredno pre nego što krenu u inostranstvo, a ja sam se već tokom studija pripremao za odlazak”, priča mladi doktor Bošković.
U očima tadašnjeg studenta, seća se on, srpska i nemačka medicina bila su dva suprotna sveta.
“Ali to nije samo u materijalnom smislu, već više sa etičkog aspekta. Mislim pre svega na međuljudske odnose, odnose lekara prema pacijentu, prema bolesti i životu, kao i socijalno psihološkog tretiranja svake osobe, bez obzira koji posao obavlja”.
Otežano disanje u zadimljenim prostorijama lekarskih soba preko puta operacionog bloka srpskih klinika, zamenio je kiseonikom u nemačkim.
“Imao sam priliku da ostanem da volontiram, a kasnije i radim u Kliničkom centru Srbije, ali nisam mogao. Kada sam otišao u Nemačku, odjednom je sve postalo lakše. Nisam više bio primoran da volontiram, da svako jutro jedem bureke po pekarama, da budem pasivan pušač, dok svi oko mene neprestano pale cigarete u zdravstvenim ustanovama”, priča ovaj mladi lekar, koji je Medicinski fakultet u Beogradu završio sa prosekom 9,4.
Sa zadovoljstvom i bez muke, vrlo brzo postao je deo sistema.
“Svidelo mi se što zaposleni obično biciklom dolaze na posao, a u bolnicama, čak i kao student, dobijate pločicu sa imenom i svi vas oslovljavaju sa Vi. Vlada veliko poštovanje među ljudima. Dobio sam odmah svoj sandučić sa čistom garderobom, koju menjaju svakoga dana, a te čuvene bureke zamenio sam pristojnom menzom, sa minimum tri različita obroka na meniju. Ono što me je oduševilo, je što je ovde i studentima dozvoljeno da prisustvuju operacijama. Kolege, posebno u početku, pružaju veliku podršku, bilo da ste uradili prvu lumbalnu pukciju ili intubaciju. Za sve manje ugodne kritike, nađe se mesto i prikladan način da se skrene pažnja, bez galame, pompe i uvreda”, uz osmeh priča Kristijan.
U nemačkom zdravstvu pacijent je u centru pažnje.
“Šta god da lekar radi mora pacijentu detaljno da objasni svoje procedure, a ovaj potpisuje saglasnost ukoliko želi. Svaki put kada pacijent ima potrebu da razgovara sa lekarom, to mora da se omogući, a na usluzi su i psiholozi i socijalna podrška. Nažalost, imam osećaj, da lekari u Srbiji često zanemare činjenicu da su bolest i ljudsko biće, mnogo više od samo izolovanog obolelog organa. Materijalne stvari na koje ne možemo kao društvo da utičemo, na dijagnostičke procedure i opremljenost bolnica, igraju veliku ulogu, ali nije sve u tome”, objašnjava dr Bošković.
On ističe da stručnosti u Srbiji ne manjka, ali na međuljudskim odnosima, odnosu prema poslu, životu, pacijentima i samom sistemu, mora mnogo da se radi.
“Mi smo nacija sa dosta potencijala, ali nažalost neiskorišćenog i dalje neosvešćeni po pitanju načina i stila života i prevencije bolesti. Srpskom zdravstvu neophodne su promene. Naši lekari su visoko stručni i od njih može mnogo da se nauči, pa što se znanja tiče nemam nijednu primedbu, ali nažalost u svakom drugom pogledu smo u problemu. Počeo bih sa striktnom, ali voljnom zabranom pušenja u zdravstvenim ustanovama, sa promovisanjem i jačanjem prevencionih programa i osvešćivanja stanovništva i zdravstvenih radnika o važnosti prevencije i zdravog načina života. Radio bih na motivisanju naših studenata i mladih lekara kroz aktivno angažovanje i motivaciju od prvih studentskih ili radnih dana. I ono što je najvažnije – zabranio bih volontiranje. To je najniži stepen degradacije jednog bića, koje je završilo medicinske studije i prošlo tolike godine školovanja i prakse”, naglašava ovaj mladi pedijatar iz Berlina.
Strašno je što u Srbiji neko ko je završio 10 godina školovanja, ističe on, mora da volontira minimum dve godine, a toga u Nemačkoj nema.
„Ovde u bolnicu dolaze studenti na praksu, a za sve što rade plaćeni su 15 evra po satu. To je minimalna motivacija, koju mi u Srbiji nikada nismo imali. U Srbiji svi žele da rade u Kliničkom centru ili na VMA, a u Nemačkoj, u provinciji, u svakom malo većem gradu, postoji bolnica koja je moderno opremljena i lekari se utrkuju da tamo rade. Takva bi situacija bila i u Srbiji kada bi bolnice u malim mestima pružale dobre uslove za rad“, priča dr Bošković.
U bolnici u Berlinu, u kojoj sada radi, poseban fokus je na odnosu prema pacijentu.
“Kao specijalista pedijatrije sa fokusom na neonatologiji, mislim da bismo posebno u oblasti ginekologije i akušerstva mogli mnogo toga pozitivnog da da usvojimo iz nemačke medicine, a da za to nije potreban novac. Prvenstveno odnos prema porodilji, načinu tretiranja porodilje u bolnicama, potom razvoj odnosa roditelj – dete i važnosti veze između majke i bebe, i prisustva oca u životu novorođenčeta”, poručuje dr Bošković.
U Srbiji su medicinske sestre i lekari preopterećeni.
„U Nemačkoj ako imate jedno dete na respiratoru, za njega je zadužena samo jedna sestra, ona samo o njemu brine, dok je to u Srbiji nemoguće, iako i ovde postoji problem sa kadrovima, ali organizacija rada je drugačija. Ako bolnica nije u stanju da pruži takve usluge, iako postoje slobodni kreveti, ali nema dovoljno kadrova, onda ne prima pacijenta, osim ako nije hitan, već ga šalje u drugu ustanovu, koja može da mu priušti najbolje uslove lečenja“, priča mladi pedijatar.
Posle iskustva stečenog u Nemačkoj, ne bi se vraćao u Srbiju da radi.
“Vratio bih se samo da prenesem ono što sam ovde naučio i da na taj način doprinesem daljem razvoju sistema u Srbiji, ali i ne i da se borim protiv ‘vetrenjača’. Studije medicine su svuda u svetu najskuplje, a pored potrebnog novca, nas studente koštaju i godine provedene u učenju, sa čim ide i slabiji kvalitet života, pre svega socijalnog. Shodno odgovornosti i načinu života medicinara, treba da budu i njihove plate, koje su u Srbiji daleko ispod evropskog proseka. Ako postoji tarifni sistem plaćanja u državi, onda to, po mom mišljneju, znači da lekari treba da budu na najvećem stupnju na toj skali”, zaključuje doktor Bošković.
