Ovih dana svi smo pratili vaterpoliste i radovali se njihovim pobedama.
Dok gledamo sa porodicom, deca obično imaju najzanimljivija pitanja. Pa je tako jedna devojčica juče upitala – zašto nikad, ni na jednoj utakmici, komentator nije žena?
I zaista, ako pažljivo slušate sportske prenose na domaćim televizijama, vrlo brzo ćete primetiti jedno: glas koji komentariše utakmicu bez izuzetka je muški. Ne govorimo ovde o sportskim novinarkama, voditeljkama u studiju ili reporterima pored terena – već o onima koji tokom samog prenosa vode publiku kroz utakmicu, objašnjavaju igru, ritam, taktiku, greške i poteze.
U Srbiji, praktično, ženskih sportskih komentatora nema. Ne u tragovima, ne u manjini – već ih nema uopšte. A to već prestaje da bude slučajnost.
Nije do snage, ni do znanja
Sportsko komentarisanje nije fizički zahtevan posao. Ne zahteva posebnu telesnu spremu, snagu ili izdržljivost. Zahteva znanje, koncentraciju, brzinu razmišljanja, poznavanje pravila, konteksta i istorije sporta, kao i veštinu govora. Sve ono u čemu žene mogu biti potpuno ravnopravne – ili bolje.
Uostalom, žene su sudije, treneri, selektorke, profesorke sporta, analitičarke. Ima ih u upravama klubova, u sportskim savezima, u nauci o sportu. Ima ih i u medijima – ali ne za mikrofonom tokom prenosa.
Tradicija jača od kriterijuma
Jedan od ključnih razloga leži u tradiciji. Sportsko komentarisanje se kod nas decenijama posmatra kao „muška profesija“. Glas komentatora treba da bude „autoritatvan“, „siguran“, „navijački odmeren“ – osobine koje se u našoj kulturi često automatski pripisuju muškarcima.
Kada se takav obrazac jednom ustali, on se samoodržava: komentatore biraju urednici koji su odrasli uz muške glasove; publika je navikla na muške glasove; svako odstupanje se doživljava kao eksperiment, a ne kao normalna pojava.
Strah od reakcije publike
Ne treba zanemariti ni strah medija od negativnih reakcija. Iskustva iz drugih zemalja pokazuju da su žene koje komentarišu sport često izložene daleko brutalnijim kritikama nego njihove muške kolege – ne zbog grešaka u komentaru, već zbog glasa, tona, pola.
U društvu koje i dalje ima nizak prag tolerancije na rodne pomake, urednici često biraju „sigurnu varijantu“. A sigurna varijanta je – muškarac.
Začarani krug bez prvog koraka
Poseban problem je to što ne postoji početna tačka. Da biste postali sportski komentator, morate imati iskustvo. Da biste imali iskustvo, neko mora da vam da priliku. Ako žene tu priliku nikada ne dobiju, onda se odsustvo ženskih komentatora kasnije „pravda“ time što ih – nema.
To je klasičan začarani krug: nema ih jer ih niko ne angažuje, a niko ih ne angažuje jer ih – nema.
A svet ide dalje
U mnogim zemljama Evrope i sveta žene već komentarišu fudbal, košarku, tenis, pa i tradicionalno „muške“ sportove. Publika se navikla. Glas komentatora više nije pitanje pola, već kompetencije.
Kod nas, međutim, još uvek nismo ni započeli taj proces.
Pitanje koje ostaje
Ako žene mogu biti vrhunske sportistkinje, trenerke, sudije i analitičarke – zašto ne bi mogle i da komentarišu utakmicu?
Činjenica da ih nema uopšte ne govori o njihovim sposobnostima, već o granicama sistema koji sporo preispituje sopstvene navike.
Možda je vreme da se zapitamo: šta bismo zapravo izgubili ako bismo čuli i drugačiji glas tokom prenosa – a šta bismo mogli da dobijemo?
