U gomili strahova, za decu se nekako uvek zalepi taj strah od mraka. I svako ga drugačije vidi.
Profesorka srpskog: ”Vrtići su svedeni na čuvanje dece, škole se dave u prevaziđenim programima, fakulteti dovedeni do granice opstanka”
”Gde je nestalo OSNOVNO znanje u osnovnoj školi? Svaki odlikaš u osmom razredu bolje bi prošao na kvizu znanja od svojih nastavnika”
Onda je tu strah od buba. Strah od škole. Strah od učiteljice. Strah od pruta. Strah od jedinice u dnevniku – hemijskom olovkom. Strah od neopravdanog izostanka. Strah od boginja ili bilo koje bolesti zbog koje ne možeš napolje da se igraš.
Malo kasnije bude te strah da priznaš drugarici da ti se ipak sviđa onaj plavi dečko iz 8-5. Pa onda se plašiš prve depilacije. Ili prvog brijanja – ako si dečak. Strah te bude svega na prvom sastanku. I hoće li te na uglu ulice poljubiti. Strah te bude sopstvenog jastuka kad te ipak ne poljubi.
Plašiš se prvog dana u srednjoj školi. Plašiš se učionice pune nepoznatih lica. Plašiš se većeg grada. Plašiš se prijemnog ispita. Plašiš se svakog ispita. Plašiš se razgovora za posao.
Tu je strah od vezivanja. Strah od prstena. Strah da nikad neće biti prstena. Strah od gužve. Strah od samoće. Strah od pogrešnog izbora.
Strah te je dosadnjakovića koji se raspituju kad ćeš diplomirati, kad ćeš se oženiti, kad ćeš, kad ćeš, kad ćeš…
Tako odjednom počneš da se plašiš vremena. Da ga nikad neće biti dovoljno. Da vidiš neke predele. Da osetiš neke ljude. Da dotakneš neke stvari. I da će na kraju sve opet da bude jedno veliko ništa.
Uplašiš se godina i pomisli da se život tako najlakše oboji u mrak.
Sada sam velika i bojim se TOG mraka.
To nije tunel-mrak, već mrak bez kraja: život bez ideja, spavanje bez snova, povrće bez soli.
To je mrak koji se leči zagrljajima od prave nežnosti.
Tamo gde se ništa urnebesnim pitanjima pretvara u svašta.
Samo treba da zatvoriš oči i smisliš odgovore.
Nemoj da te je strah.
Jer: „šta ako se mrak tebe plaši“?
