Imam 37 godina i prošlog meseca sam shvatila da sam ceo svoj život provela pokušavajući da budem verzija sebe koja će drugim ljudima biti prijatna i laka. I iskreno, mislim da više ni ne umem da razlikujem šta zaista volim, a šta sam naučila da volim samo da bih se uklopila.
Nije stvar u tome da si sebe izgubio preko noći. Polako si se oblikovao prema tuđoj udobnosti, sve dok sopstvene želje i potrebe nisu postale gotovo nečujne. Sada pravi posao nije da postaneš neko drugi, već da razdvojiš ono što je zaista tvoje od onoga što si naučio da budeš samo da bi pripadao.
Sedela sam u kafiću, listala meni iz kog sam naručivala stotinu puta i odjednom nisam mogla da shvatim šta zapravo želim. Ne na neki duboko filozofski način. Bukvalno nisam znala da li stvarno volim kafu koju uvek naručujem ili sam počela da je pijem pre mnogo godina zato što ju je neko drugi tada naručio.
I taj mali, naizgled glup trenutak otvorio je nešto u meni.
Počela sam da preispitujem sve, svoje navike, mišljenja, sklonosti i da sebi postavljam pitanje koje mi je bilo strašno neprijatno: da li se meni ovo stvarno dopada ili sam naučila da mi se dopada samo da drugima ne bi bilo neprijatno?
Odgovor je, mnogo češće nego što bih volela da priznam, bio: nemam pojma.
Polagano nestajanje na koje te niko ne upozori
Kod ugađanja drugima najgore je to što ne osećaš da gubiš sebe dok se to dešava. Deluje kao da si dobra osoba. Prilagodljiva. Laka za društvo.
Pustiš nekog drugog da izabere restoran. Složiš se da je film bio odličan. Klimaš glavom tokom razgovora jer ti deluje da je neslaganje previše naporno. I nijedan od tih trenutaka sam po sebi ne izgleda važno.
Ali spoji dvadeset godina takvih sitnica i dobiješ osobu koja je zapravo sastavljena od tuđih želja i ukusa, samo sa tvojim licem.
Psihološkinja Harijet Brejker ovaj obrazac nazvala je „bolešću ugađanja drugima” – duboko ukorenjenom potrebom da se drugi osećaju prijatno, koja polako briše osećaj sopstvenog identiteta. Ono što počinje kao društvena prilagodljivost vremenom postaje identitet iz kog više ne znaš kako da izađeš. Pisala je o tome da hronično ugađanje drugima nije velikodušnost, već kompulsivni krug pokrenut anksioznošću i izbegavanjem konflikta.
To me je baš pogodilo kada sam prvi put pročitala. Jer sam sebi oduvek govorila da sam jednostavna osoba koja „ne komplikuje“. Ispostavilo se da je to zapravo značilo da sam odavno prestala da se pitam šta ja želim.
Kako postaneš stranac samom sebi
Britanski psihoanalitičar Donald Vinikot imao je pojam koji je nazivao „lažno ja“ – verzija sebe koju gradiš kako bi ispunio očekivanja ljudi oko sebe. Sve počinje u detinjstvu. Naučiš šta donosi odobravanje, šta izbegava sukob, šta opušta odrasle u prostoriji. I oko toga izgradiš ličnost.
Problem je što postaneš veoma dobar u tome. Toliko dobar da sa 37 godina više iskreno ne znaš gde prestaje predstava, a gde počinješ ti.
Počela sam da pravim spisak stvari koje navodno volim. Pored svake sam pokušala da otkrijem odakle potiče.
Neke su očigledno bile moje. Na primer, trčanje. Niko me nije terao na to. Jednostavno ga volim.
Ali druge stvari? Moj muzički ukus. Neka mišljenja o poslu. Način na koji provodim vikende. Počela sam da primećujem da mnoga moja „lična opredeljenja” imaju sumnjivo poreklo. Vode do ljudi koje sam želela da impresioniram, grupa kojima sam želela da pripadam ili verzije sebe za koju sam mislila da će biti prihvatljivija od one stvarne.
Neprijatni prostor između starog i novog
Ono što ti niko ne kaže o ovakvim spoznajama jeste da ne dolaze sa jednostavnim rešenjem. Ne pronađeš sebe za jedan vikend. Nađeš se u veoma neprijatnom prostoru u kom preispituješ stvari koje si godinama uzimao zdravo za gotovo.
Da li ja zaista uživam u ovome ili samo glumim da uživam? Da li je ovo moje mišljenje ili sam ga usvojila od nekoga kome se divim?
Istraživanja o onome što psiholozi nazivaju jasnoćom slike o sebi, koliko jasno i dosledno definišeš ko si, pokazuju da ljudi sa nejasnim osećajem identiteta češće imaju anksioznost, niže samopouzdanje i veće poteškoće u donošenju odluka. Što ima smisla. Ako ne znaš ko si, svaki izbor deluje kao nagađanje.
