Kada se u mirnom francuskom gradiću Amijenu pre više od tri decenije pročulo da se oko jedne profesorke plete neobična priča, niko nije mogao ni da nasluti da će ta devojačka zapetljancija jednoga dana potresti čitav svet. U toj školskoj učionici, među knjigama i dramskim tekstovima, sreli su se žena koja je već imala izgrađen život i dečak koji je iznad svega voleo društvo starijih i pametnijih od sebe. Nije to bila obična đačka zaljubljenost, već sudbinski susret koji će promeniti tok francuske istorije.
Iako su mnogi u to vreme vrteli glavom i šaptali po sokacima, Brižit Trogno, kako se tada prezivala, poticala je iz veoma ugledne i imućne porodice lokalnih poslastičara. Kod njih u kući mirisale su najfinije čokolade, a deca iz takvih kuća imala su otvoren put ka mirnom i staloženom životu. Radila je kao profesorka književnosti i vodila dramsku sekciju, bila u braku sa bankarom sa kojim je stekla troje dece, a među njenim đacima našla se i jedna od njenih ćerki.
Njezin život delovao je potpuno posložen, sve dok u dramsku sekciju nije zakoračio petnaestogodišnji Emanuel Makron.
Čokoladna naslednica i dečak koji je više od svega voleo knjigu i starije društvo
On nije bio poput svojih vršnjaka koji su jurili za loptom i pravili nestašluke. Mladi Emanuel radije je večerao sa svojim profesorima, bistrio visoke nauke sa profesorima i vazda teglio naramak knjiga pod miškom. Kada je u maju 1993. godine izašao na školsku scenu, glumeći u jednoj predstavi, profesorku Brižit je taj njegov nastup potpuno oborio s nog. Prisećala se kasnije kako je imala osećaj da pred sobom nema dete, već pravog malog Mocarta čiji je um bio svet za sebe.
Ubrzo su počeli zajedno da pišu dramske komade, a to zajedničko sedenje nad papirima postalo je izgovor za sate i sate razgovora. Priča se čak da je mladi Emanuel u to vreme napisao i strastveni roman od 300 strana, inspirisan njihovim prvim iskrama, a jedna komšinica iz njegovog rodnog mesta preduzela je na sebe da mu taj rukopis prekuca na mašini. Kroz reči i stihove, rođena je veza koja više nije mogla da se sakrije.
Zbog čega profesorka nije mogla da dá obećanje zabrinutoj majci
Kada su do roditelja mladog Emanuela stigle glasine da se u školi nešto dešava, oni su prvenstveno pomislili da se njihov sin zagledao u profesorkinu ćerku, koja je išla sa njim u razred. Međutim, kada je istina izašla na videlo – da je u pitanju sama profesorka, majka troje dece i žena 24 godine starija od njihovog sina – kuća im se okrenula naopačke. Njegova majka Fransoaz i otac Žan-Mišel doživeli su hladan tuš. Roditelji su odmah reagovali i rešili da dečaka sklone iz varoši, pa su ga poslali u Pariz da završi prestižnu gimnaziju.
Pre nego što je spakovao kofere i krenuo za prestonicu, sedamnaestogodišnji Emanuel je odlučno pogledao svoju profesorku u oči i da joj obećanje koje bi mnogi proglasili dečijom maštarijom: “Šta god ti radila, ja ću se vratiti i oženiti se tobom!” Njegovi roditelji su molili Brižit da se povuče dok on ne postane punoletan, ali im je ona otvoreno odgovorila da ne može ništa da im obeća.
Jedina koja je imala razumevanja za ovu nesvakidašnju ljubav bila je Emanuelova baka Manet, stara učiteljica koja ga je odmalena učila da voli knjige i slobodarske ideje.
Kilometri ih delili, a pisma ih spajala
Godine su prolazile, a daljina nije uspela da ugasi ono što je rođeno u Amijenu. Pisali su jedno drugom redovno, čuli se i gradili svoj odnos vrlo strpljivo. Brižit je postepeno pripremala svoju porodicu na ono što dolazi, svesna da varoške priče i zlobni jezici mogu naškoditi njenoj deci. Nakon što se zvanično razvela od svog prvog supruga, stvoreni su uslovi da daju sebi šansu pred bogom i ljudima.
Godine 2007, kada je on imao 29, a ona 54 godine, stali su na ludi kamen u primorskom gradiću Le Tuke. Emanuel je bio toliko obziran da je pre samog venčanja otišao kod njene odrasle dece i zamolio ih za ruku njihove majke. Na svadbenom veselju srdačno im se zahvalio što su prihvatili njih dvoje kao, kako je sam rekao, “ne baš sasvim običan par”. Time su zatvorena usta mnogim nevernim tomama.
Svoja na svome, pa makar i u Jeliseju
Kada je Emanuel 2017. godine izabran za najmlađeg predsednika u istoriji Francuske, svet je ponovo počeo da bruji o njihovoj razlici u godinama. Doduše, Brižit se na sve te tabloidne priče samo blago osmehnivala, govoreći kroz šalu da je ta razlika u godinama samo njihova interna šala, a sam predsednik je često isticao da niko ne bi reč rekao da je muškarac taj koji je dve decenije stariji od žene.
Zanimljivo je da u Francuskoj uopšte ne postoji zakonom definisana funkcija “Prve dame”. Prema zvaničnoj povelji Jelisejske palate, supruga predsednika nema svoju platu, nema sopstveni budžet niti pravo na lične reprezentativne troškove.
Ona je tu da predstavlja zemlju, prima dopise građana i bavi se humanitarnim radom, ali država za njen rad ne izdvaja platu, već samo pokriva troškove osoblja i obezbeđenja koji joj pomažu u radu.
Danas, Brižit Makron uživa veliko poštovanje među Francuzima. Voli da prošeta Parizom, obiđe muzeje i ode u pozorište, uvek doterana i sa osmehom. Pokazala je da prave ljubavi ne znaju za godine, pravila i varoške priče, i da se iz jedne obične školske učionice uz malo hrabrosti može stići do samog vrha sveta.
Na kraju, priča o Brizit i Emanuelu Makronu pokazuje da pravila često nisu onakva kakvim ih zamišljamo – niti Prva dama ima zakonsku obavezu da živi u predsedničkoj palati i bude protokolarni pratilac, niti je Makronov odlazak 2027. godine nužno konačan. Dok se Francuska sprema za izbore u proleće 2027, ustavna vrata za Makronov povratak 2032. ostaju odškrinuta. Ostaje samo da vidimo hoće li sledeći stanari Jelisejske palate prihvatiti nasleđena nepisana pravila ili će Brižitini naslednice potražiti potpunu slobodu van zidina predsedničke rezidencije.
