Osmogodišnjak ne sme sam u školu, trista metara udaljenu od zgrade. Ali sme, sasvim sam, da skroluje kroz Jutjub satima, u sobi, sa vratima zatvorenim, dok mu roditelji u dnevnom boravku gledaju seriju i misle da je na sigurnom. Pa, rekli su mu da se sa nepoznatima ne dopisuje i da ne gleda neprimerene snimke. Edukacija završena.
Dvanaestogodišnjakinja ne sme da se vrati iz škole prevozom jer je „opasno“, mora da je pokupi tata. Ali sme da otvori Instagram profil, da prihvati zahtev za praćenje od nepoznatog čoveka od trideset i pet godina, da mu odgovori na poruku „ćao, lepa si“ – i niko to neće ni saznati, a kamoli sprečiti.
Ne znam kad smo tačno napravili taj dogovor sami sa sobom, ali smo ga napravili. Dogovor po kome je fizički svet, sa svojim ulicama, klupama, dečjim svađama i oguljenim kolenima, postao previše opasan za naše dete – a digitalni svet, sa svojim predatorima, algoritmima i sadržajem za odrasle, nekako nije.
Lista koja se nastavlja unedogled
Krenimo od onoga što svi prepoznajemo, pa nastavimo dalje, jer primeri se, na žalost, ne završavaju na putu do škole i domaćem zadatku.
Ne dozvoljavamo detetu da se popne na drvo, ali mu dajemo telefon sa kamerom, internetom i pristupom celom svetu u rukama – u trećem razredu.
Zovemo učiteljicu ako je dete dobilo lošu ocenu koju „nije zaslužilo“, ali retko proveravamo šta dete radi na mreži četiri sata dnevno.
Pratimo ga pogledom kad pređe ulicu, brojimo korake, držimo dah – a onda mu, bez razmišljanja, damo lozinku za YouTube nalog i pustimo algoritam da mu bira sadržaj, jer „deca danas to znaju bolje od nas“.
Ne dozvoljavamo mu da samo ide na rođendan drugarice bez naše pratnje, ali mu dozvoljavamo da uđe u grupni čet od dvesta nepoznatih ljudi, u igrici, u dvanaestoj godini.
Kad padne i ogrebe koleno na igralištu, trčimo. Kad ga neko vređa u komentarima ispod slike koju je okačio, ne vidimo to – jer ne pratimo, jer „to je njegov prostor, treba mu poverenje“.
Rešavamo mu sukobe sa drugarima iz razreda – zovemo roditelje, pišemo poruke, tražimo izvinjenje. A kad ga neko anonimno ponižava u komentarima, često ni ne znamo da se to dešava, a kad saznamo, kasno je, i ne znamo ni koga da zovemo.
Ne verujemo mu da sam pređe raskrsnicu sa semaforom. Verujemo mu, potpuno, kad kaže „mama, samo igram igricu sa drugarima“ – iako ta igrica ima čet, mikrofon i mogućnost da mu se, doslovno, bilo ko obrati.
Ovaj niz se ne završava. Svako od nas može da doda još desetak stavki iz sopstvenog doma, i to je upravo poenta – ovo nije izuzetak, ovo je obrazac. Sistem. Način na koji smo, kao generacija roditelja, odlučili da raspoređujemo brigu.
Zašto je baš tako?
Postoje dva moguća odgovora, i mislim da su oba tačna, samo u različitoj meri kod svakog od nas.
Prvi je pomalo težak za svariti, pa ga retko izgovaramo naglas: virtuelni svet nama daje mir. Telefon u detetovim rukama znači kafa u tišini, predah posle celog dana posla. To je taj mir za koji smo spremni da platimo cenu koju, u tom trenutku, ne vidimo. Lakše je reći „igraj se na tabletu“ nego smisliti šta da radimo sa detetom sledeća dva sata.
Fizički svet traži naše fizičko prisustvo – moramo da idemo sa njim u park, da ga čuvamo, da budemo tu. Virtuelni svet ne traži ništa od nas. I baš zato smo prema njemu tako popustljivi – ne zato što je bezbedniji, nego zato što je udobniji za nas.
Drugi razlog je pomalo zastrašujući: mi zaista ne znamo šta se tamo dešava. Ne znamo kako izgleda grupni čet u kom je naše dete. Ne znamo šta znači kad neko pošalje „dm“. Ne znamo da algoritam za petnaest minuta skrolovanja može dete od pornografije preko nasilja da odvede do sadržaja koji podstiče samopovređivanje – i to bez ijednog namernog klika, samo pratedeći „preporučeno za tebe“.
Bojimo se ulice zato što je poznajemo. Znamo kako izgleda opasnost tamo – auto, nepoznat čovek, mračna kapija. Internet ne poznajemo na isti način, pa ga, paradoksalno, doživljavamo kao manje opasan. Ono što ne razumemo, ne plaši nas dovoljno. A trebalo bi da nas plaši više, ne manje.
Cena koju plaća dete
I dok mi biramo udobnost ili nesvesnost – najčešće oboje, u različitim trenucima istog dana – dete plaća račun na oba fronta.
S jedne strane, odrasta bez osnovnih životnih veština. Ne zna da se snađe kad zakasni na autobus, jer nikad nije samo čekalo autobus. Ne zna da izgladi sukob sa drugarom, jer je taj sukob uvek rešavao neko drugi umesto njega. Ne zna da podnese dosadu, neuspeh, malo neprijatno čekanje – jer smo ga od svega toga odbranili, u ime njegove sreće.
S druge strane, u prostoru u kom provodi najviše vremena, ostaje potpuno samo. Bez ijednog odraslog koji bi mu objasnio zašto ne treba da pošalje svoju sliku nepoznatom čoveku. Bez ikoga ko bi primetio da su poruke postale čudne, uporne, neprijatne. Bez alata da prepozna manipulaciju, jer mu ih niko nije dao – ni u školi, uglavnom, ni kod kuće.
Napravili smo dete koje ne ume da pređe ulicu samo, ali zato samo prelazi mnogo opasnije ulice svako veče, u sobi, uz laku noć koju mu poželimo pre nego što ugasimo svetlo i zatvorimo vrata.
Šta bi bilo da smo dosledni?
Sve ovo nisam napisala da bih poslala poruku da roditelji ne treba da vode računa o bezbednosti na ulici – naravno da treba. Ali, ako smo spremni da nadgledamo, pratimo, pitamo, upoznajemo drugare, proveravamo gde je dete i s kim – zašto to isto ne radimo i za prostor u kom dete provede, realno, više sati dnevno nego na ulici?
Možda zato što bi to od nas tražilo da i sami uđemo u taj prostor. Da otvorimo tu igricu, tu aplikaciju, taj čet, i pogledamo. Da priznamo da ne razumemo dovoljno i da to naučimo. Da žrtvujemo taj mir koji nam telefon u detetovim rukama poklanja svako popodne.
To je teže od toga da ga držimo za ruku dok prelazi ulicu.
