“U sigurnom odnosu sa nama dete treba postepeno da nauči da može da podnese frustraciju i neprijatnost i da neprijatno osećanje samo po sebi nije znak da nešto mora odmah da se promeni” – piše Nataša Drageljević, vaspitačica i direktorica PU “Mala škola” u Sremskoj Kamenici
Roditeljstvo danas možda nikada nije bilo tema o kojoj se više govori. Roditeljima su dostupni brojni sadržaji, saveti, edukacije, različiti vaspitni pristupi i „recepti“ za gotovo svaku situaciju sa detetom. Ipak, čini se da ih upravo ta količina informacija ponekad ostavlja još zbunjenijim.
Kako uvažiti dete, njegove potrebe, želje i emocije, a ipak ostati roditelj koji vodi? Gde prestaje pravo deteta da bira, a počinje odgovornost odraslog da donese odluku?
Kao neko ko više od dvadeset godina radi kao vaspitač, sa decom, ali i kroz savetodavni rad sa roditeljima u oblasti roditeljstva, sve češće čujem jednu rečenicu:
„Ali on ne želi.“
Dete ne želi da spava popodne. Ne želi da ide u vrtić. Ne želi da legne u vreme koje je roditelj odredio.
Dete svakako ima pravo da nešto ne želi. Ali da li to što dete nešto ne želi automatski znači da o tome treba i da odlučuje?
Zašto je roditeljima danas toliko teško da postave granicu?
Mislim da se roditelji mlađih generacija često nalaze u nekoj vrsti raskoraka. Žele da imaju blizak odnos sa svojom decom, da ih čuju, razumeju i uvažavaju, ali istovremeno nisu sigurni kako da zadrže roditeljski autoritet.
Čini mi se da se i sama reč „autoritet“ danas često doživljava negativno. Kada kažem roditelju da je potrebno da bude autoritet svom detetu, neretko imam utisak da to čuje kao: treba da budem strog, izričit, hladan ili grub.
A autoritet uopšte ne mora da izgleda tako.
Dodatni problem vidim u ogromnoj količini sadržaja o roditeljstvu kojoj smo danas izloženi. Internet je prepun saveta, predavanja, radionica i različitih pristupa, a iza njih ne stoje uvek ljudi sa dovoljno stručnog znanja i praktičnog iskustva u radu sa decom i roditeljima.
U toj poplavi različitih poruka roditelju postaje teško da proceni gde je granica između uvažavanja deteta i prepuštanja detetu odluka za koje ono razvojno još nije spremno.
Znači li to da dete ne treba da se pita?
Naravno da ne.
U našem vrtiću negujemo pristup u kojem dete vidimo, čujemo i uvažavamo kao pojedinca. Ali uvažavati dete ne znači dopustiti mu sve.
Dete ima pravo na svoju želju, svoje mišljenje i svoju emociju. Potrebno mu je pružiti mogućnost da bira i odlučuje, jer na taj način dobija poruku da je važno, da ga čujemo i da se i ono nešto pita.
Ali izbor treba da postoji tamo gde je izbor zaista moguć.
Postoje odluke koje dete od dve, tri ili pet godina razvojno još nije spremno da donosi i za koje odgovornost mora da ostane na odraslom.
Da li će dete ići u vrtić nije odluka deteta. Ako mu je popodnevni odmor potreban i deo njegove dnevne rutine, ni o tome ne treba svakoga dana pregovarati. Isto važi i za vreme odlaska na spavanje.
Često čujem: „Ali on jednostavno ne želi da zaspi pre devet.“
Razumem. Ne želi.
Ali „ne želim“ nije isto što i „ne moram“.
Kada dete kaže „ne želim“, ne moramo odmah ni da promenimo odluku ni da ga ubeđujemo da zapravo želi. Ponekad je dovoljno reći: „Čujem da ne želiš.“ Čuti dete ne znači promeniti odluku.
Kako detetu dati mogućnost izbora, a ipak zadržati roditeljsku ulogu?
Tako što ćemo mu ponuditi izbor unutar granica koje smo mi, kao odrasli, postavili.
Uzmimo sasvim jednostavan primer – oblačenje.
Želimo da dete odluči šta će sutra obući u vrtić. Ako mu samo kažemo: „Šta želiš da obučeš?“, a napolju je zima, lako možemo doći u situaciju da dete izabere letnju suknjicu.
Tada ćemo prvo ponuditi izbor, a zatim mu ga oduzeti rečenicom: „Ne, to ne može.“
Mnogo je jednostavnije da roditelj unapred odabere dve ili tri kombinacije koje su odgovarajuće i kaže:
„Evo, možeš da biraš između ove tri. Šta želiš sutra da obučeš?“
Dete tada zaista bira. Njegov izbor nije prividan, ali se odvija unutar bezbednih i prihvatljivih granica koje je postavio roditelj.
Na kraju su zadovoljni i roditelj i dete. Roditelj zna da je dete adekvatno obučeno, a dete dobija veoma važnu poruku:
„I ja se nešto pitam.“
Šta kada dete burno reaguje na odluku roditelja?
Tu dolazimo do možda najtežeg dela – doslednosti.
Dešavalo mi se da roditelj doveze dete ispred vrtića, a dete u kolima napravi toliku dramu da roditelj na kraju odustane, okrene automobil i vrati ga kući.
Šta umesto toga? Ne morate da ubedite dete da prestane da plače pre nego što nastavite put. Možete mirno reći: „Vidim da si ljut i da ti se ne ide. Možeš da budeš ljut. Ipak idemo u vrtić.“ I nastavite dalje, bez novih objašnjenja, pregovaranja i pokušaja da promenite njegovo raspoloženje.
Mislim da je to pogrešna poruka za dete.
Ne zato što dete nema pravo da plače. Ima. Ima pravo da bude ljuto, tužno, nezadovoljno, da protestuje i da jasno pokaže da nešto ne želi.
Problem nastaje kada dete shvati da dovoljno snažnom reakcijom može da promeni odluku odraslog.
Ako roditelj jednom kaže da se ide u vrtić, a nakon dovoljno plakanja ipak odluči da se ide kući, dete iz toga može da nauči: ako napravim dovoljno veliki pritisak, granica će se pomeriti.
Deca će granice ispitivati. To je očekivano. Ali odrasli su ti koji odlučuju da li će granica zbog tog pritiska ostati na svom mestu.
Zar insistiranje da dete ipak ode u vrtić nije prestrogo?
Ne mora da bude.
pravo tu dolazimo do važne razlike između roditeljskog autoriteta i autoritarnog roditeljstva.
Biti autoritet ne znači biti hladan, izričit i grub.
Zamislimo ponovo dete koje stoji ispred vrtića i tog jutra ne želi da uđe.
Roditelj može da mu kaže:
Razumem da ti se danas ne ide i da ti je teško. Nekada se ni meni ne ide na posao, ali posao je moja obaveza. Isto tako, danas je tvoja obaveza da ideš u vrtić. Doći ću po tebe čim završim.“
Može da zagrli dete, poljubi ga, dozvoli mu da bude tužno, ljuto ili nezadovoljno i da svoju emociju pokaže.
Ali neće zbog te emocije promeniti odluku.
Autoritarni roditelj bi mogao da kaže: „Ne zanima me šta želiš“, „Prestani da plačeš“ ili „Biće tako zato što sam ja rekao“.
Roditelj koji je autoritet šalje sasvim drugačiju poruku:
„Vidim kako se osećaš. Važno mi je kako se osećaš. Tu sam uz tebe dok ti je teško. Ali odluka ostaje ista.“
Detetu, dakle, ne moramo da ukinemo emociju da bismo zadržali granicu.
Ali zašto dete mora da radi nešto što mu je neprijatno?
Zato što je i to deo života za koji ga pripremamo.
Većina roditelja nema luksuz da tog jutra jednostavno odluči da neće otići na posao zato što dete ne želi u vrtić. Roditelj ima svoju obavezu, a u takvoj porodičnoj organizaciji i odlazak u vrtić postaje deo detetovih obaveza.
I mislim da je važno da decu postepeno pripremamo za činjenicu da život neće uvek biti prijatan. Postojaće stvari koje nam se ne rade, mesta na koja nam se tog dana ne ide i obaveze koje bismo najradije izbegli – ali ćemo ih ipak izvršiti.
Roditeljstvo, po mom mišljenju, nije pokušaj da detetu uklonimo svaku neprijatnost.
Naprotiv.
U sigurnom odnosu sa nama dete treba postepeno da nauči da može da podnese frustraciju i neprijatnost i da neprijatno osećanje samo po sebi nije znak da nešto mora odmah da se promeni.
Šta je onda najvažnije da roditelj zapamti?
Da bude jasan.
Da jasno i glasno kaže šta očekuje od deteta. Da bude dosledan onome što je rekao i da ne menja odluku samo zato što je dete izvršilo pritisak.
To nije lako. Deca umeju da budu veoma uporna. Buniće se protiv granica, pokušavaće da ih pomere, pregovaraće, plakati i ljutiti se.
Ali to što se dete buni protiv granice ne znači da mu granica nije potrebna.
Naprotiv, jasne i predvidive granice detetu daju sigurnost.
Detetu treba mogućnost izbora. Potrebno mu je da zna da ga čujemo, vidimo i uvažavamo. Potrebno mu je i da sme da kaže:
„Ne želim.“
Ali isto tako mu je potrebno da zna da postoje situacije u kojima će roditelj odgovoriti:
„Razumem da ne želiš. Ipak, ovo je nešto što treba da uradimo.“
Jer uvažavati dete ne znači prepustiti mu odgovornost da vodi.
Doslednost ne znači da roditelj nikada ne sme da promeni odluku. Znači da je ne menja samo zato što dete dovoljno dugo ili dovoljno glasno protestuje. Ako odluku promenimo, važno je da je promenimo zato što smo mi procenili da treba – a ne zato što više ne možemo da podnesemo detetovo nezadovoljstvo. Korisno pitanje za roditelja u takvom trenutku je: „Menjam li odluku zato što mislim da treba – ili zato što više ne mogu da slušam protest?“
Možemo biti nežni prema detetu, a čvrsti u svojoj odluci.
I možda upravo u tome leži suština zdravog roditeljskog autoriteta.
