Pred nadređenima su ljubazni, pažljivi i gotovo bespogovorno poslušni. Ali prema ljudima koji imaju manje moći mogu biti grubi, nadmeni, pa čak i surovi. Zašto se nečije ponašanje toliko menja u zavisnosti od toga ko stoji pred njim? Psihologija nudi nekoliko mogućih objašnjenja, a neka od njih otkrivaju koliko naš odnos prema drugima zavisi od doživljaja moći.
Postoje ljudi koji pred autoritetima pažljivo biraju svaku reč, osmehuju se i retko protivreče. Ali čim se nađu pred nekim ko nema moć da im se suprotstavi, njihovo ponašanje se menja. Postaju zapovednički nastrojeni, neprijatni, ponekad spremni i da javno ponize drugu osobu. Takve situacije prepoznajemo na poslu, u porodici, među prijateljima. Šef koji je izuzetno ljubazan prema direktoru, ali viče na zaposlene. Osoba koja se dodvorava uticajnim ljudima, dok one od kojih nema koristi jedva primećuje.
Da li je u pitanju strah, nesigurnost, potreba za dominacijom ili jednostavno naučeno ponašanje koje donosi korist?
Zašto se neki ljudi klanjaju autoritetu, a ponižavaju slabije?
Jedno od mogućih objašnjenja nalazi se u načinu na koji pojedinci doživljavaju društvenu hijerarhiju. Za neke ljude autoritet nije samo osoba koja ima određenu odgovornost ili znanje. On predstavlja moć kojoj se treba prilagoditi, dok se oni na nižim položajima doživljavaju kao manje važni.
U socijalnoj psihologiji postoji pojam orijentacija ka socijalnoj dominaciji, koji opisuje sklonost da se podržavaju hijerarhijski odnosi i nejednakost među društvenim grupama. U istraživanju objavljenom u časopisu Journal of Personality and Social Psychology, psiholozi Felicija Prato, Džim Sidanius i saradnici pokazali su da je izraženija orijentacija ka socijalnoj dominaciji povezana sa većim prihvatanjem društvene nejednakosti i manjom empatijom prema drugima.
Ipak, ovaj koncept prvenstveno se odnosi na odnose među društvenim grupama i ne objašnjava sam po sebi zašto se određena osoba ulizuje nadređenima, a ponižava podređene.
Kada potisnuti bes pronađe slabiju metu
Zamislimo zaposlenog koga nadređeni nepravedno kritikuje. On ćuti jer se plaši posledica sukoba. Nekoliko sati kasnije, međutim, zbog sitne greške burno reaguje prema mlađem kolegi. Psihologija poznaje fenomen premeštene agresije. To je situacija u kojoj se ljutnja izazvana zbog jedne osobe ili događaja usmerava prema drugoj, često zato što je suočavanje sa stvarnim izvorom frustracije teško ili rizično.
Da ovo nije samo teorijska pretpostavka, pokazala je meta-analiza objavljena u časopisu Journal of Personality and Social Psychology. Analizom ranijih eksperimentalnih istraživanja naučnici su potvrdili da ljudi pod određenim okolnostima zaista mogu usmeriti agresiju prema osobi koja nije izazvala njihovu prvobitnu ljutnju. Takvo ponašanje ne mora biti svesno planirano. Osoba može osećati da nema kontrolu u jednom odnosu, a pokušavati da je povrati u drugom.
Ipak, važno je naglasiti da frustracija ne vodi nužno agresiji. Mnogi ljudi doživljavaju nepravdu, a da pritom ne ponižavaju druge.
Da li iza surovosti stoji nesigurnost?
Često čujemo tvrdnju da su ljudi koji ponižavaju druge zapravo duboko nesigurni u sebe. Ponekad to može biti tačno, ali nije univerzalno psihološko pravilo. Kod pojedinih osoba osećaj ugroženosti, strah od gubitka statusa ili potreba za potvrđivanjem sopstvene vrednosti mogu doprineti neprijateljskom ponašanju.
Kod drugih je reč o proračunatosti. Ljubaznost prema moćnima donosi korist, dok grubost prema onima koji ne mogu da uzvrate prolazi bez posledica. Zato nije uvek najvažnije pitanje šta osoba oseća duboko u sebi, već šta svojim ponašanjem pokušava da postigne i zašto smatra da ima pravo da se prema različitim ljudima ophodi na različite načine.
Kada ljubaznost postane sredstvo za ostvarivanje koristi
Ljubaznost sama po sebi nije dokaz iskrenog poštovanja. Neko može biti izuzetno uslužan prema ljudima od kojih očekuje unapređenje, podršku ili društveni status, a istovremeno pokazivati malo obzira prema onima koji mu ništa od toga ne mogu pružiti.
Da odnosi moći i način rukovođenja mogu imati važnu ulogu u ponižavanju zaposlenih, pokazuje i istraživanje objavljeno 2007. godine u časopisu Journal of Applied Psychology. Naučnici su utvrdili da je kod rukovodilaca sa izraženijim autoritarnim stilom vođenja doživljaj nepravednog postupanja bio snažnije povezan sa zlostavljajućim ponašanjem prema podređenima.
Istraživanje ukazuje na to kako se neprijateljski obrasci ponašanja mogu prenositi kroz organizacionu hijerarhiju, ali ne dokazuje da se svi takvi rukovodioci dodvoravaju svojim nadređenima. To ne znači da je svako prilagođavanje autoritetu ulizivanje. Profesionalna pristojnost, diplomatsko ponašanje i poštovanje hijerarhije mogu biti sasvim zdravi oblici komunikacije. Razlika postaje vidljiva kada se uz izraženu uslužnost prema jednima pojavljuje sistematsko omalovažavanje drugih.
Kako se postaviti prema osobi koja ponižava slabije?
Kada smo izloženi ovakvom ponašanju, prirodno je da pokušavamo da razumemo zašto se neko tako ophodi prema nama. Međutim, pronalaženje psihološkog objašnjenja ne znači da takvo ponašanje treba opravdavati. Važno je postaviti jasne granice i ne prihvatati vređanje kao normalan način komunikacije.
U radnom okruženju korisno je zabeležiti konkretne situacije, naročito ako se ponižavanje ponavlja. Kada je moguće i bezbedno, problem treba izneti nadležnoj osobi ili službi koja može da reaguje. Takođe, ne treba upasti u zamku dokazivanja sopstvene vrednosti nekome ko poštovanje pokazuje samo prema onima od kojih očekuje korist.
Možda najviše o nečijem odnosu prema ljudima ne govori način na koji razgovara sa onima koji odlučuju o njegovoj budućnosti, već način na koji se ponaša prema onima od kojih ništa ne očekuje.
Jer poštovanje koje zavisi isključivo od tuđe moći nije isto što i poštovanje ljudskog dostojanstva.
