Odrastanje uz roditelje koji su često ljuti i agresivni može kod dece da razvije potpuno drugačije obrasce komunikacije i ponašanja nego odrastanje u mirnom i stabilnom porodičnom okruženju.
Podaci američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) pokazuju da iskustva poput zlostavljanja ili svedočenja nasilju utiču na način na koji osoba reaguje na stres. Zbog toga takvim ljudima kasnije može biti znatno teže da izgrade zdrave i stabilne odnose, piše Your Tango.
U porodicama u kojima su svađe svakodnevica, a iznenadni izlivi besa nepredvidivi, deca se često povlače u sebe jer nemaju osećanje sigurnosti. Kada odrastu, takve osobe prijateljstvima, ljubavnim vezama i drugim životnim situacijama pristupaju s velikim oprezom.
Preterana opreznost
Dete koje roditelji neprestano kritikuju, čak i zbog najmanje greške, može da odraste u izrazito opreznu osobu. Možda je ostavilo tanjir u sudoperi, zbog čega su roditelji vikali na njega, ili je slučajno nešto prosulo, a oni su tu priliku iskoristili da ga podsete na ranije greške. Na taj način roditelji su sistematski kritikovali i ponižavali dete.
Ovakva preterana opreznost može da se ispolji kroz hipervigilnost, odnosno stanje stalne napetosti i iščekivanja opasnosti, koje klinika Klivlend povezuje sa traumama iz detinjstva. Za osobu koja je doživela traumu neprestano osluškivanje potencijalne opasnosti postaje način da se zaštiti od novih povreda.
Odrasla osoba koja je trpela agresiju roditelja može neprestano da analizira tuđe reakcije i govor tela. Čak i neobičnu tišinu druge osobe može da protumači kao znak da je nešto pogrešila. Bez obzira na to koliko je neko prema njoj ljubazan, ona je gotovo uvek u stanju pripravnosti.
Povlačenje u sebe
Roditelji bi trebalo da pružaju podršku deci, brinu o njima i uče ih zdravim životnim vrednostima. Međutim, ako su umesto toga neprestano ljuti i agresivni, posledice takvog odrastanja mogu biti ozbiljne. Deca koja su svedočila zlostavljanju ili ga sama doživela često odrastaju u osobe kojima je teško da se povežu s drugima.
Trauma, bilo da je reč o fizičkom, emocionalnom ili seksualnom zlostavljanju, može da naruši sposobnost uspostavljanja zdravih odnosa. Na primer, dete koje je gledalo nasilje u porodici može da odraste u osobu koja se teško otvara drugima jer se plaši da će ponoviti disfunkcionalne obrasce svojih roditelja. Zbog toga joj povlačenje i izolacija deluju kao najsigurniji izbor.
Nesuglasice doživljavaju kao pretnju
Ako se prijatelj sporečka s takvom osobom čak i oko neke sitnice, situacija može brzo da eskalira. Svaku nesuglasicu doživljavaju kao pretnju jer su tokom odrastanja gledali kako njihovi roditelji burno reaguju čak i na najmanji povod.
Kada im neko protivreči, postaju defanzivni. Mogu početi da se pravdaju i brane pre nego što se sukob uopšte razvije ili da odmah pristanu da se saglase s drugom stranom samo kako bi izbegli konflikt. Ponekad se potpuno povuku iz razgovora.
Problemi s poverenjem
Osoba koju su odgajali agresivni roditelji može imati poteškoća da razlikuje zdrave od nezdravih odnosa. Zbog toga se može naći u vezama koje ponavljaju obrasce poznate iz detinjstva. Partner, na primer, može imati slične izlive besa kao njeni roditelji, a ona se u takvom odnosu, paradoksalno, oseća sigurno upravo zato što joj je takva dinamika poznata.
S druge strane, neki ljudi potpuno izbegavaju ljubavne veze. Čak i kada su u zdravom odnosu, mogu da sumnjaju u partnerova osećanja. Roditelji su im možda tokom detinjstva povremeno pružali nežnost i pažnju, ali su takve trenutke ubrzo smenjivali izlivima besa. Istraživanja potvrđuju da loše postupanje prema deci nosi veću verovatnoću da će ona kasnije ulaziti u disfunkcionalne odnose.
Neprestano preispitivanje sebe
Bez stabilnog porodičnog okruženja i roditeljske podrške, odrasle osobe koje su doživele traumu često se bore s razumevanjem sopstvenog identiteta. Njihove emocionalne potrebe tokom detinjstva nisu bile zadovoljene, što može da dovede do niskog samopoštovanja, nedovoljno samopouzdanja i iskrivljene slike o sebi.
Pravilan emocionalni razvoj tokom detinjstva ključan je za formiranje identiteta, a negativna iskustva iz najranijeg perioda života često ostavljaju posledice koje se prenose i u odraslo doba.
Ponavljanje obrasca agresije
Deca često usvajaju ponašanja i navike svojih roditelja. Kao što dete može da preuzme određene životne navike iz porodičnog okruženja, tako i dete roditelja koji su neprestano vikali može da usvoji isti obrazac ponašanja. Kada roditelji svakodnevno pokazuju bes, deca mogu da nauče da je agresivnost način uspostavljanja kontrole.
Kada odrastu, mogu da ponavljaju takav obrazac, podižu glas na druge ili potiskuju ljutnju sve dok ona ne dostigne tačku ključanja. Kako piše časopis Psychology Today, ljutnja obično ima svoj okidač – nečiju reč ili postupak – nakon čega se usmerava prema određenoj osobi ili situaciji.
