– Učili smo sabiranje, pisano b i pažljivo slušanje.
– Pažljivo slušanje? Šta je to?
– Učiteljica nas je podelila u parove, ja sam bio sa Mašom! Rekla je da prvo jedno dete priča šta god želi, a drugo samo sluša. Kad neko kaže da je tužan ne kažeš mu da ne bude tužan nego samo ćutiš, kaže učiteljica da je to dovoljno. Kad ona zazvoni zvončićima menjamo se.
– Zvuči zanimljivo.
– Jeste! Lepo mi je bilo, pričao sam i pričao a Maša me je slušala. Nije mi upadala u reč i nije govorila da je nešto dobro ili loše. Rekao sam joj da volim da sklapam Lego i da ne volim da preskačem kozlić, plaši me to. A onda sam ja nju slušao. Ona želi da bude balerina ali se boji da će joj se deca u razredu smejati ako to kaže.
– Divno! Drago mi je što ti je bilo lepo u školi!
– Hoćeš kad tata dođe s posla da mu ispričam pa da se zajedno igramo pažljivog slušanja?
– Hoću mili moj, jedva čekam!
– Možemo svakog dana da se igramo toga? Bolje je od Lega! Možda će se i tati svideti pa će dolaziti kući ranije…
Preuzeto sa: facebook.com
