Piše moja dobra i draga prijateljica: “Ako s maskama možemo u školu -zašto onda ne možemo posjetiti bake u staračkim domovima.
Tko tu koga laže?“
Iako još uvek nema direktnog dokaza o postojanju života posle četrdesete, naučnici veruju da ćemo konačno otkriti neke od njih, možda čak i u našem Sunčevom sistemu.
Postalo mi je potpuno svejedno voli li me neko ili ne, da li je nekome stalo do mene ili nije, uopšte se ne bavim time, ne razmišljam o tome, ne radim više ništa da bih izazvao nečije poštovanje ili divljenje, samo želim biti ono što Ja Jesam.
Ustani ujutro. Ne drami. Obuci se, skuvaj sebi kafu, popuši cigaretu.
Našminkaj se. Obuci se primereno za posao.
Plaši se detetovih slina, kašlja, svakog proliva, prljave ruke zavučene u usta, mačku mazila pre toga, pojedene neoprane jabuke, i komada žumanca pre nego što je kalendarom o ishrani deteta dozvoljeno.
Kasnim. Kasnim. Užasno kasnim. I tako već evo sedam dana.
Kasnim sa kolumnom jer nisam ponijela laptop sa sobom. A, nisam ga ponijela sa sobom na mjesto gdje sve svakako kasni ako sebe uzmeš kao referencu za vrijeme i planiranje.
Život je, ustvari, jednostavan. Ali ima tu jedan problem. Nisu nas tako učili i učile.
Ako bi me neko od vas pitao šta bih vam poželjela od srca, odabrala bih samo dvije stvari. Da njegujete u sebi zahvalnost. I da putujete. Da, dobro ste pročitali. Ne ljubav, sreća, pare i zdravlje. Jer, hej, to nikada…
