Žena, dva kreveta u mene, zagledala se duboko u oči djevojčice.
” Oči su joj na oca”, progovori majka. “Sva je na njega.”
Neki sam dan skrolajući bespućima Instagrama naletjela na neku random objavu – fotku s emotivnim opisom, posvećen baki te osobe (koju sam već zaboravila), a koja je evocirala, među inima, i uspomene iz ratnog razdoblja.
Auto-cenzuriram se jer riječi koje imam za sve one koji su Mireli otežali ionako nepodnošljivo tešku situaciju, ne bi prošle.
Prošli tjedan umrla je baka Milka iz Udbine koju smo znali iz YouTube videa na kojemu, s dvadeset kapa na glavi, objašnjava kako joj smeta sunce.
Sram vas može biti, kao društvo i kao državu, da ste stvorili atmosferu linča u kojoj je sreća da ti djetetovo srce prestane kucati što prije. Boli me, siječe i rastvara ponovno, slušati što ova žena sada prolazi, kaže Vesela Vrkić o slučaju Mirele Čavajde.
Crijeva mi zaškripe
Želudac se skupi od mučnine
Prožima do srca koje zadrhti
Onda mi se usne uvuku
Poznajem je, čini mi se oduvek, nismo se družile, par godina je starija od mene, košarkašica, vitka, visoka, kad prođe, misliš čelom dodiruje nebo.
Novine su prepune priče o ratu.
Bitnije su prepune priče o ratu, iako se o ratu nikad nije prestalo govoriti.
Nije te dugo bilo.
Zašto mi sada
preturaš po jutru?
Draga moja Jelena,
Ljubav, to su ti mali crveni mravi koji grickaju polako.
