Sedim mirno u sterilno čistoj, beloj ordinaciji, preko puta mene doktor gleda me negde u levu obrvu, kao u oči, ali ne baš, nego tu negde. Malo sažaljivo, rekla bih. Počinje mirno, tihim glasom, malo jačim od šapata: “stigli su rezultati sa patologije, nažalost nemam dobre vesti.” Znam šta će mi reći, počinjem tiho da plačem, suprug me drži za ruku, pokušava da me dodirom uteši, da mi da do znanja da nisam sama. “Znate, nije sve tako crno, medicina je napredovala, postoje mnoge mogućnosti…” Ne čujem više šta mi govori, sve oko mene postaje mračno, slike se stapaju, tonem, gubim svest.
Da sam nekad zamišljala trenutak kad mi saopštavaju da imam rak, ne znam što bih, al’ ‘ajde, verovatno bi to tako izgledalo. Kao u filmu. Ma jok. Bilo je malo drugačije.
Rekli su da će zvati kad rezultati budu gotovi. Nisu zvali. Ja sam. Mnogo puta dok jednom nisu rekli da mogu da dođem po nalaz.
Ljubazan beli mantil br. 1 mi je pružio papir i rekao da se javim lekaru koji je poslao materijal. Komadić mog jezika. Koji sam, btw, ja sama donela u sterinoj casi za urin. “Mora tako, znate, oralna hirurgija je izdvojena, nemamo uslove da odnesemo materijal.” A da seckate, za to imate uslove, jel? Trebalo je malo vremena dok sam onako mutava posle biopsije, sa četiri konca na jeziku objašnjavala sta i kako, ali sporazumeli smo se. Učeni ljudi su to, razumeju i nas mutave, uplašene, zbunjene.
Dakle, rezultat: Doneti materijal… bla, bla, bla… mikroskopskim pregledom… ćelije… nalaz: nešto… carcinoma planocellulare… nešto, nešto…
Na tren propadanje utrobe. Osećaj kao kad promašite stepenik. Ma nije to, čitaj ponovo. Možeš da čitaš koliko god puta hoćeš, reči nemilosrdno stoje, pa stoje. Ništa se ne menja. Jebote imam rak. Rak jezika.
Kao loša šala. To može? Mislim jezik? Vidiš, glupačo, da može. Šta ti nije jasno?
Silazim, stepenik po stepenik. Milion stepenika.
Stojim u bolničkom parku. Da li to stepenice silaze pravo u lišće? Mnogo lišća. Meko je, šušti mi pod nogama. Treba da idem kući. Otkud ovoliko lišća, malopre nije bilo tu. Lep jesenji dan. Možda mi je ovo poslednja jesen. Možda ne bude više ovako lepih dana ove godine. Da, treba da idem kući.
Kući majci i detetu. Kako da im kažem? Šta da im kažem?
On, mali čovek od 13 godina. Još uvek toliko mali da ga život nije ni okrznuo, a taman toliko veliki da razume. Duša moja pametna.
A majka…
Ne. Idem prvo hirurgu, pa onda kući. Ljubazan beli mantil br. 2 mi kaže da je dr izašao ranije. Slavi, pa zato. Pa dobro… idem kući, doći ću neki drugi put.
Jedva čekam da otključam vrata i uđem. Kako je moguće da je kod kuće sve isto kao jutros kad sam pošla? Moj život staje, urušava se, a spolja sve izgleda isto. Trebalo bi da plačem, šta nije u redu sa mnom? Previše sam uplašena. Kao dete koje zna da će biti kažnjeno, evo, samo što nije, nema svrhe da pravi scenu, vrišti i otima se. A tako bih htela da vrisnem… jako, najjače, da se probudim iz košmara. Da tvrdoglavo kažem da ja to neću. Neću da budem bolesna, neću da umrem. Neću! Trebalo je da svratim i kupim nešto, ne sećam se šta.
Kakav li je njima bio dan? Nije ni važno, zaboraviće sve što im se desilo, sve što su imali da mi kažu, sve što su planirali da urade. I njima će stati život… zbog mene. Ali njima ne mora danas. Pokloniću im još jedan običan dan. Toliko mogu. Volela bih da je i meni neko dao još jedan dan u kome ću se nervirati što mi je plava čarapa završila u belom vešu i obojila ga. Što je Boni opet progrizla pod kućice i sad smotano stoji na betonu i maše repom. Što su prekinuli snimanje serije u sred sezone i sad ko zna kad će nastavak, a došli su do taaako dobrog dela. Da brinem šta ću sutra za ručak, a ne hoće li mi odseći ceo jezik ili samo deo. Obični glupavi problemi srećnih ljudi.
Osećam neko čudno olakšanje. Bar ne moram da se nosim još i sa njihovim bolom. Ne danas. Sutra će mi biti lakše. Sutra će biti bolji dan da im saopštim da imam rak? Kako god, ne mogu danas.
Bio je novembar 2013.
Kasnije te godine odlučih da se borim. Nije kao da sam imala izbora. To je kao kad se sapleteš i tresneš svom snagom o beton. Možeš da se vajkaš neko vreme, proklinješ sudbinu i onoga ko je ostavio izbočinu baš tu gde ti treba da prođeš, ali u jednom trenutku moraš da ustaneš i nastaviš dalje. Prosto moraš. I evo me, još uvek sam tu.
