Oh, ta čuvena nevinost. Čija nevinost? Čemu služi ta nevinost? Za čije je zdravlje izmišljena?
Priča se da se žensko poštenje ogleda u tome da NE DA.
Da, da ne da!
Da ne da – šta? I kome?
Da bi DALA, mora imati tog nekog ko TRAŽI. Taman posla da ona ponudi, to ne rade poštene žene! A tek da ona traži – pa to ne može bit’!
On se kreće kroz život konstantno tražeći, jer je u potrebi i učiniće sve da dobije. A ona daje ako će zauzvrat dobiti nešto. Nema davanja tek tako, onako, radi sebe, radi reda… Traži se tek tako, radi sebe, radi reda… Ona je ta koja kad da – smiri situaciju, jer je on tempirana bomba dok ne dobije. I kad dobije, onda sve može, na sve pristaje.
On traži, jer mu treba, a ona daje da pokaže njemu da je zaslužio. Nju. Nečim. I onda on treba da padne u nesvest što je baš njemu dala, a mnogi su tražili.
Čak ima i ono da nije žena dok nije primila. Ona je ta koja prima, on daje. Ona i daje i prima. Dajte se dogovorite jednom! Teško mi da sve to pohvatam!
Dok ne primi, devojka je.
Ona je ta koja daje, on je taj koji uzima.
Njemu treba, pa traži. Njoj ne treba, ona samo daje na korištenje.
Davateljka i uzimač.
A vrati li il’ zadrži? To nikad nisam skontala.
Ko je i zašto izmislio da penetracija penisa u vaginu (moram biti finjak, jer kad je vulgarno, a vulgarni su nazivi spolnih organa i svega što ima veze s njima i svega za šta ih inače svakodnevno/često koristimo, onda se fokusiraju na to, pa sve ostale mudre rečenice odu ukurac) ima veze sa ženskim poštenjem i čestitosti?
Kažu kako se ženstvenost i ženska lepota ogleda u tome da se ne skače s kite na kitu, da se ne da svakom ko traži…
Po ovome ispada da se ženi ne može tražiti seks, ono – da ima želju, da je zasvrbi, da hoće hopa-cupa… Ne. Samo njega može da zasvrbi, pa onda on traži, pa onda ona daje, ali pod određenim uslovima. Potrebne su, po tome, određene okolnosti da bi se odigrao seks. Ozbiljna/trajna veza, brak, obećanje, plan – nešto iz te živopisne lepeze. I onda dobiješ sve. Jer pička se daje samo ako nešto nakon toga sledi i/ili je nešto prethodilo tom činu davanja.
Daj mi da ti dam. Dala sam ti, pa mi daj. Tako nekako.
Čitam ja to tako i pitam se – ček, Dragana, pa znači li to da ti nisi čestita, jer, eto, imaš seks, voliš seks, praktikuješ ga sa različitim ljudima, izvan veze, u vezi, posle veze, pre veze, bez veze?
A ja mislila da se poštenje ogleda u tome da ne zajebeš nekog namerno, da nisi zla, đubre, da ne radiš iza leđa nekom, a ne u tome hoćeš li imati seks, s kim, kada, koliko puta…
Poštovanje i poštenje. Oba se pitanja tu potegnu.
Poštovanje od strane ljudi. Kojih ljudi? Treba li da mi bude važno mišljenje ljudi koji mi ne plaćaju režije, ne kupuju hranu i odeću? Koja je konkretno moja korist od toga ako me ljudi, eto, ne poštuju? Šta gubim, a šta dobijam? Šta imam od toga?
Onda dođe na red i poštovanje prema sebi.
Pa nije li poštovanje prema sebi upravo to da biraš s kim ćeš da se tucaš, da koristiš kondom, da odlaziš redovno na papa test i kod zubara, piješ dovoljno vode, odmaraš i spavaš dovoljno i kvalitetno, ugađaš si, poštuješ svoje (i tuđe, ali nije sad tema to) granice?
Očigledno sam negde zalutala u hodnicima definicija i viđenja. Ne znam.
Priču o ovoj vrsti poštenja – izvinite, ali imam pravo da tako mislim – su izmislili heteroseksualni muškarci kako bi držali žene za jaja, u kući, kako bi smirili žensku seksualnost. Upravo su oni uvalili ženama tu priču i toliko joj digli cenu. Pokušali su smestiti seks pod okrilje braka ili veze, u monogamne okvire, u obećane stvari… Ali ne prolazi ta priča kod svih, ne pije vodu i nije održiva. Na sreću!
Po toj filozofiji – ona žena koja nema seks je poštenija od one koja ga ima/koja ga ima izvan veze?
Šta je seks?
Da li je seks – seks samo sa muškarcem?
Da li su onda lezbejke poštenije od strejt žena, jer, eto, one ne kontaktiraju sa ‘zlom’ zvanim – penis?
I kako to da je to poštenje rezervisano samo za žensko međunožje, a o muškom niko ne priča?
Uvek me zanimalo ko sedne i smisli ovakve konstrukcije i kako postigne da toliko dugo budu na snazi!
