Moja pokojna majka je vazda govorila da nema svrhe živeti u ovoj košnici od grada ako od njega ne iskoristiš ono najbolje, te su me tako još od pelena svake subote vukli u „Boško Buha“, na sve moguće lutkarske predtave, Radosti Evrope, koncerte svih koji su gostovali u Beogradu u to vreme a da valjaju, a u to vreme su samo takvi i dolazili. Svaku smo letnju nedeljnu večer provodili po Skadarliji dok je još Skadarlija okupljala pesnike, slikare i glumce po svojoj kaldrmi, u ono vreme pre nego je postala samo Meka za nordijske turiste, gastarbajtere i neuštimovane kafanske muzikante.
No došla su ta jadna vremena posle, u kojima smo prvo prestali da kupujemo Politiku a onda prestali na neko vreme i da živimo, a kamoli da uživamo u čarima velegrada. Čuj da uživamo u čarima velegrada…prestali smo da postojimo. Kraj tog vremena ona nije ni sačekala a ja sam se zarekla da ću, ako ostanem ovde i ne odem u tu Australiju da močam noge u toplom okeanu i očijukam sa plavokosim surferima u šarenim gaćama, svom detetu, a bogami i sebi, obezbediti ono što Beograd nudi na dar.
Jedan od tih darova baš je ovih dana ponovo na repertoaru.
I eto već neko vreme na radiju, na putu do posla, slušam reklamu za novu sezonu u Madlenijanumu. Najavljuju ponovo „Jadnike“, prva predstava je 3. novembra. Jurcam da nabavim karte ne bih li gledala po šesti put ovu emotivnu revoluciju na daskama.
A nije to slučajno…
Prvo izvođenje ovog svetskog vele-mjuzikla desilo se u Srba s jeseni 2007. godine.To beše vreme kad sam bila do zuba trudna sa detetom koje se slabo ritalo po stomaku. Stalno su me kakve babe i žene pripitivale je l’ skače po stomaku, „hoće li biti fudbaler“, znate već te budalaštine. Ja bih ga osetila vrlo retko kako se meškolji, ponekad kad ga pritisnem nesvesno noću dok spavam. Brinula sam oko toga pa sam svašta radila ….te sam mu puštala muziku i plesala, skakutala, bockala stomak…al’ ma jok…to lenjo, ni da mrdne repom, što bi rekli.
E svu ovu davku od uvoda pišem, da bih vam ispričala šta su ti „Jadnici“ učinili za mene i njega.
Nije bilo šanse da se do karte dođe, rasprodato je sve bilo još u pretpremijeri, ja sam kukala, molila…jurila neke stare glumačke veze, iz perioda kad sam umalo glumica postala, ali slaba vajda.
Mislim, čitali ste „Jadnike“, to je lektira, čuli ste sigurno negde i songove iz predstave. Pa zar nije još jedna revolucija u medijima nastala kada se virtuozna Suzan Bojl, autistična babadevojka iz škotske vukojebine u 47.godini života potpuno neočekivano, apsolutno neverovatno proslavila vandrednim izvođenjem „I dreamed a dream“ iz Les Misérables u onom famoznom Britain's got talent? Slučajno, je li?
“Jadnici” nisu bilo kakav mjuzikal, to odmah da znate, nema tu đipanja, stepovanja, cike i vriske kakvu zamišljate ako ste kad gledali kakav američki mjuzikl, nije to ni kan-kan predstava, nisu to čak ni “Cigani lete u nebo”- o čemu ćemo drugom prilikom.
“Jadnici” su apsolutna opijajuća magija scenskog nastupa, svega onoga zbog čega glumac živi i čemu u karijeri može da se nada. “Jadnici” su Viktor Igo at his best, naravno.
Prevrnula sam nebo i zemlju te 2007, onako kako samo luda, trudna žena to može i došla do karata za drugo izvođenje a prvi red. Tada je u postavi bio Zafir Hadžimanov kao Žan Val Žan. Dan danas se rečima ne mogu opisati emociju sa te scene, dramu i podrhtavanje koje je ova predstava izazvala u svima nama u gledalištu. Na najljudskiji mogući način, sa takvom žestinom i ubedljivošću od koje vam se svaki mišić grči u telu, misli Viktora Igoa su se pretočile u taj spektakl gde je svaka bol, bunt, svaki prkos, svaki nemir, svaka tuga kroz muziku preneta na jedan skoro božanski način.
Sedeći u prvom redu opijena, omamljena, od suza koje nekontrolisano teku podbula, osetila sam u svom stomaku još jednu životnu revoluciju. Moje lenjo, uspavano i u meni ušuškano čedo je igralo po mom stomaku od početka do kraja predstave. I nije prestao da se okreće kao na ringišpilu od te večeri pa sve dok nije ugledao ovaj svet. Apsolutno i do dana današnjeg neprevaziđeno iskustvo u gledanju jednog umetničkog dela. A pogledala sam ih na stotine.
Poslednjih par godina Zafira je zamenio Nebojša Dugalić u ulozi Val Žana. Znate, to je onaj divni glumac koji je želeo da ode sa svojom porodicom od petoro dece za hladnu Kanadu, jer ovde nije mogao da ih prehrani od suvog dijamanta koji u sebi nosi. Ne dajte mu da ode! Hoću da ga gledam bar još deset puta kako u meni budi najhumanija saosećanja i osećanja odanosti, pobune, ponosa.
Karta za ovu predstavu na akciji koju sprovodi Madlenianum košta 720 dinara. To su circa 3,5 pakle cigareta. Za te tri pakle cigareta možete doživeti najsnažniju katarzu svoje duše u najvećem mjuziklu našeg doba. Da ne pričam šta vam te iste pakle cigareta urade za te novce, je li…
Treba napomenuti da su predstava i songovi na engleskom, da ide titl koji verno prati dešavanja na sceni, ali čak i ako reč engleskog ne znate, pa čak iako niste ni čitali Igoa (što je verujem nemoguće), ništa se u vašem doživljaju ovog pevanog remek dela neće pokvariti. I vama će srce igrati, duša hteti napolje jer joj je tesno u vama koliko je narasla, dlanovi poskakivati a oči vlažiti od te siline pred vama.
Ako ste u Beogradu i ako niste, ako možete da odvojite za sebe malo vremena i novca, od srca i s velikim poštovanjem vam preporučujem ovu magiju. Vredeće svakog vašeg uzdaha.
Obećavam.
