Elem, onomad kad sam proletos, pobuđena nekim njegovim floskularnim šatro pretnjama, rešila snažno da celu stvar prepustim sudu i nadležnim službama, pa angažovala najljuću advokaticu (čitaj jedinu) iz parkića gde nam se deca zajedno igraju, kao i svaka rešena majka hrabrost dodatno se osigurah i potražih „vezu“, što se kaže „zlu ne trebalo“.
Veza je jaka – kumovska, ne može da omane – stvar maltene završena pre nego što je i počela. Ima veza par krivina, od kume sestra, pa od sestre muž, pa muževa bratanica – ali S I G U R I C A!
Znajući svoju sreću, kanda sam ipak pomalo nervozna oko svega. „Nikakvog razloga za sekiraciju nemaš. To je čista formalnost. Dobar dan – Dobar dan i gotovo“ – uverava me danima advokatica. Mora da je ipak tako, kad ona kaže.
Kako bilo, dođe i taj dan. Početak jula, vrućina u vražju mater.
Kao i obično, naravno da sam prvo došla na posao pa ću onda odatle na „sučeljavanje“ (inače, krajnje stručan pravnički izraz za jebavanje majke jedno drugom ispred socijalnog radnika).
Kolege mi zdušno podižu moral. Stariji od njih dvojice, i sam ratni veteran koji je prošao svu golgotu razvoda od žene koju je prevario sa nekom dronfuljom od koje se raziš’o taman kad je razvod bio gotov, žustro me instruira: „Znači, puna koncentracija! Gledaš isključivo u socijalnu radnicu, s njim nemaš ništa! Ti pričaš svoju priču i odgovaraš samo na pitanja koja ti ona postavlja. Samouvereno! Ti si tu da bi se izborila za sebe, razumeš?“ . Klimam glavom, malo me boli stomak. Ovaj drugi ispija espreso, prevrće očima i pita: „ A da popiješ jedan leksaurin, ’oćeš da ti dam jedan od 5mg? Da tempiraš formu.“ Odbijam i zahvaljujem se (ne razumem ovo s formom). Stariji nastavlja sa obukom: „Znači, ne širiš priču! Jasni i kratki odgovori. Ciljano, u metu. I pazi – nemoj da padaš u vatru. Ne zanima te šta on priča, ti imaš svoju verziju! Ja sam prošao kroz to, to je najgori deo, pakao!“ – teši me. Tešio me tako još dobrih 15-tak minuta a onda zaključio: „Daj joj da popije taj leksaurin, nešto je ubledela“.
Uzimam lekić, dok ovaj drugi dodaje: „E, al’ da mi vratiš sutra, znaš da sad ne može da se nabavi bez recepta“. Potvrđujem.
Dolazim naravno ranije. Zgrada „Službe za socijalni rad“ oslikava svoju namenu. Unutrašnjost sveže okrečena. Sedam u čekaonicu, nigde nikog. I dalje mi frka.
Stiže i on. Ih, lep, visok, doteran. K’o upisan. Na njemu somić – „Zegna“ lone, „lacosta“ košulja i….japanke (doduše, kožne). „Hm “, mislim se, „ne mogu da verujem da je u japankama došao. On je kao opušten, ovo-ono“.
„Zdravo“.
„Zdravo“.
Škripe vrata iza ćoška hodnika, prozivaju nas. Ulazimo u rashlađenu prostoriju veličine mog radnog stola na poslu. Socijalna radnica u bermudama, majici na bretele i…japankama! „Sedite“. Zgledasmo se i sedosmo – maltene jedno drugom u krilo, toliko nismo bili bliski od kad se rastasmo. „Profi je“ razmišljam „ne provaljuje se da mi je veza, vrlo dobro.“
Klima i dalje radi iako u prostoriji ima, po slobodnoj proceni, – 5°C. Krilca klime nekako okrenuta baš ka meni. Ubi me u čelo. Ćutim, da ne igleda da tražim protekciju.
Počinjemo.
Gospođa „Veza“ izgleda nekako neljubazno. „Kako dobro igra ovu igru“ i dalje sam ubeđena.
Uzima nam podatke. Značajno podiže obrve na pomen cifre moje plate.
„A Vi, gospodine?“
„Kao prvo“ veli on vrlo svečanim tonom „da Vam pravo kažem ja ni ne znam zašto sam ovde. Ona me je tužila, pojma nemam zbog čega. Mislim, nije meni ovo nepoznato. Ja sam već treći put ovde, znate“.
Nastavlja :“Da, igrom slučaja meni je ovo takoreći treći razvod. Inače, ja sam oba ranija puta ovde dolazio sa osmehom. Formalnost čista, verujte mi. Uvek sam imao jako prijatne i konstruktivne razgovore sa Vašim kolegenicama. Jedino sa njom“ – pa zabaci očima i glavom ka meni – „nikako da izađem na kraj“.
Počinjem da verujem da se raziđosmo samo da bi on ovde došao po treći put sa velikim zadovoljstvom. I dalje sam ubeđena da sve ide po planu, mada mi se moja gospođa „veza“ prilično zarumenela (inače sad je već – 10°C i jebena klima me i dalje piči u glavu) i zainteresovala za slučaj „kako sam 3 puta s velikom radošću obilazio službu za socijalni rad“.
Ma sve je to ok, garant.
„Kažite mi malo o tome kako je došlo do raspada vaše zajednice, šta je tome prethodilo i kako se to odrazilo u praktičnom smislu na život deteta“
NAPOKON – mojih 5 minuta da saspem svu gorčinu, bes i prezir, da ispričam kako i zašto, ko i gde…ma da ispričam sve. Taman sam zinula da zaustim, prekide me moja „veza“ i reče s blaženim osmehom i naslonom na šaci, onako kako to u lošim američkim filmovima rade zacopane šiparice: „ Hoćete Vi prvi, gospodine?“
NEEEEEEEEE!!!!
„Naravno“ krenu on „kako da Vam kažem, mi smo znate radili kao zajedno, zabavljali smo se neko vreme“ , ona klima glavom i ritmu njegovih slogova „ pa se tako nekako rodilo i dete. A, znate, kad se dete rodilo, stvari su se izmenile. To više nije bilo to, mislim, ja više nisam sebe video u tome i tako. Sve u svemu to je dovelo do toga da ja na kraju krenem malo slobodnije da živim, hehe, ali eto…mislim manje više to je to, ništa specijalno“.
Prekidam ga i kažem: „ Šta pričaš? Osam godina smo se zabavljali !!“
Odjednom primećujem da iako sam ubeđena da vičem, glas mi nekako leluja i govorim kao vokmen kome su iscurele baterije. Sričem slogove. Jbt, NISAM TEMPIRALA FORMU s onim leksaurinom – drmnulo me kad ne treba. Totaaaalno sam opuštenaaaa.
Slušam ga kako priča o tome kako izdržava svo troje dece iako velika kriza u poslu, nema se, muka živa ali eto on zaista uspeva da deci pruži sve (inače je na početku prijavio prihod od 100 Evra mesečno – jbt, šta sve čovek ume sa 100 evrića), kako sa najmlađim (čitaj našim) detetom ima idiličan odnos, sve pršti od lepote, ljubavi i brige na sve strane.
Ona trepće, klima, piše u notes…on ubacuje po neku pošalicu a mene usrana klima i dalje udara tačno u čelo.
Osmelih se i opasuljih malo, pa nekako dođoh do reči – počeh da pričam kako je sve bilo, pa šta je radio i kako se sve odražava na dete…vidim da mi je „veza“ zadremala na tu moju žalopojku i u jednom momentu me prekinu i reče:
„Gospođo, zašto pričate o stvarima koje su prošle?! Pa vidite kako gospodin sa lakoćom nosi breme vašeg rastanka“ – ZNAČI NE VERUJEM – „i Vi tako jednako morate da radite na sebi, znate. Vi ste nekako ljuti, ne znam zašto.
.jpeg)
„Pa, naravno da sam ljuta, zaboga, zato sam ovde, on je napustio porodicu, dete…“ vičem.
„Molim Vas, gospođo, morate da shvatite. Evo praktično da Vam objasnim, jer vidim da Vi ništa ne razumete od ovog što vam ja pričam. Jel’ me pratite?“ pita moja veza.
Odustajem.
„Probaću nekako da ispratim“ kažem već ogorčena „ ali mogu li samo da Vas zamolim da na ovoj klimi podignete krila za jedan stepen, baš me bije u glavu?“
Moja veza: „Pa ako podignem krila tućiće gospodina direktno u čelo“.
Da, zaista, ukoliko klimu podigne njega će da bije u glavu a to bi bila velika šteta jer njemu glava vitalni organ a meni podloga za šminku.
I onda, sledi za sve pare objašnjenje i životna mudrost od neprocenjivog značaja:
„Gospođo draga, da se vratimo na ono najvažnije, kada se nađete u situaciji u kojoj se gospodin našao u Vašem braku (???!!!!) to Vam je kao kad u avionu padne pritisak u kabini i stjuardesa kaže: prvo stavite masku sebi pa onda detetu. Znači, gospodin je ispravno postupio, prvo je spasio sebe pa je tek onda razmišljao o detetu. Razumete? Evo polako ću da vam objasnim: Prvooo seebiii stavitee maskuuu, znači prvooo sebi. Jel me sad razumete?“
„Razumem“, šta ću drugo, tako kaže socijalni radnik u parničkom postupku za starateljstvo nad detetom. Znači, prvo sebi maska pa onda detetu.
Primena ovog saveta u praksi izgleda ovako:
Ja: „Danas je 25. u mesecu, nameravaš li da plaćaš alimentaciju?“.
On: „Je l’ ti frka za pare baš? Mislio sam da odem na neki put pa mi treba lova, pa da ti dam kad se vratim,“
Ja: „Važniji ti je neki put od deteta????“
On: „Prvo maska sebi, pa detetu“.
SVI LIKOVI I DOGAĐAJI U OVOJ BASNI SU IZMIŠLJENI.
IPAK SAVET: BOLJE TEMPIRATI FORMU SA LEKSAURINOM.
