Ljudi često stanje u tuđem srcu i glavi izjednačavaju sa onim što vide iz daljine, bez približavanja, u prolazu, što im se samo učini lepim ili gadnim, bez bilo kakvih prelaznih opisa i udubljivanja.
Ti si videla moj prozor, moju lepu zavesu, moj luster, videla si cveće pred kućom, videla si ljude koji su donosili nov drveni krevet uredno umotan da se u transportu ne pohaba, videla si majstora koji unosi kuhinjske elemente u bež boji, i stolara kako klečeći uzima meru za nova ulazna vrata. Možda si čak videla i kako sve to izgleda unutra.
Ali, ono što nisi videla, i što nikada nećeš moći da vidiš, jeste život koji se u svemu tome odvija. Tačnije, ne možeš da ga osetiš.
Ti ne znaš kakva su moja buđenja u tom novom velikom krevetu, kakvi su mi snovi u njemu, da li sam sama u posteljini ili ne, da li plačem dok pržim jaja na novom šporetu ili se veselim ne koristeći nijedan kuhinjski element, da li maštam da odem negde zbog posla, zbog sebe, zbog deteta, zbog svoje davne želje, zbog toga što bih možda negde drugo bila mirnija. Ti to ne možeš da znaš. Ni o meni, niti o bilo kome drugom.
Kuće koje ti vidiš su samo varljiva fasada svega onoga što se unutar njih dešava. I nikako ne mora da znači da je velika, u svežu boju okrečena kuća, sa skupom ogradom i novim nameštajem mesto u kom stanuju srećni ljudi. Baš kao što pogrešno misliš da su svi oni koji žive u malim, trošnim, od blata napravljenim kućama tužni i trošni.
Lepa kuća ne mora da znači lep život unutar nje.
Lep muž koji se uredno javlja komšiluku, ima posao, auto, opeglanu košulju, odlazi u prodavnicu svako jutro, bira najsvežiji but, i vodi decu u vrtić, ne mora da znači da čini srećnom ženu sa kojom je u braku. Ne mora da znači ni da je on srećan.
Lep posao sa sigurnom platom i udobnom kancelarijskom stolicom sa pogledom na park ne mora da znači da je onaj koji ga radi zadovoljan i da je baš to oduvek želeo.
Lepo telo, do savršenstva izvajano i zategnuto, bez celulita i strija, bez kapilara i nabreklih vena, umotano u lepu haljinu ne mora da znači da je ona koja živi u njemu zadovoljna i srećna, bez problema.
Lep brak, jer videla si da nedeljom porodično jedu u obližnjem restoranu, da jedno drugom postavljaju srca na društvenim mrežama, da joj kupuje poklone, da mu pazari cipele, ne mora da znači da je tako i kada padne zavesa.
Ljudi odavno tuđu sreću mere na osnovu onoga što vide, što im se u prolazu učini „lepim“, pa dele savete „ne idi odatle, vidi kako ti je lepa kuća“, „ostani na tom poslu, imaš redovnu platu, razuman ti šef“, „ne ostavljaj tog lepog muža, vidiš kako je kulturan i kako fino zarađuje“, „kakve suze i očaj, vidi kakvo lepo telo imaš“.
Niz banalnosti i pogrešnih zaključaka.
Jer ti ne možeš da znaš šta se dešava unutar čoveka samo na osnovu onoga što si video.
Ne možeš da znaš šta ga lomi, šta želi, šta ga kruni i rasipa, o čemu sanja i da li je to što ti vidiš ono što on želi da živi.
Ti nisi nastanjen u njegovoj koži i raspoređen među njegovim kostima da bi znao šta ih jede ili srećom puni. Ti ne živiš u njegovim plućima da bi znao šta ih širi i skuplja, šta ih pritiska i gnječi. Ti nisi njegove oči da bi znao koji prizori ga uznemiravaju, koji vesele. Ti nisi njegova krv da bi znao šta je greje, a šta ledi.
I konačno ti ne možeš da znaš kako se on oseća u svemu tome što je tebi samo naizgled lepo.
Zato probaj da njega, ili mene sledeći put pogledaš u oči, kad već u dušu ne možeš i da tu pronađeš „lepotu“ kojom ćeš meriti, iz samo tebi poznatih razloga, njegovu ili moju sreću.
