Imao sam šest godina kada me je majka prvi put poslala u kockarnicu da pronađem oca. Pet godina je malo da znam šta on to radi i zbog čega, ali dovoljno da osetim kako se zbog toga lomi sve oko mene, i unutar mene. Kao kristal bačen iz majčine ruke na najtvrđi pod.
Znam da je bila nedelja. Mirisala je domaća supa od piletine kojoj je nekoliko minuta ranije majka besno, golim rukama svlačila kožu s tela.
-Idi, pronađi oca, vidi da li se ponovo kocka, ker jedan – rekla je, bacajući mlitavu kožuru u smeće. Njene ruke bile su mlade i bele, prošarane po kojim sitnim mladežom. Nikada me nisu udarile. Njene usne bile su tanke i modre. Ravna linija koja me je više povređivala, izgovarajući ovakve naredbe, nazivajući oca životinjom, uvlačeći me u njihove, njegove probleme.
Hodao sam lagano, koracima kakve ožalošćeni prave kada odu na groblje da isprate nekog svog zauvek. Nije mi se žurilo, davao sam ocu na vremenu, da uspe da pobegne od mog pogleda, da nestane dok još može. Davao sam sebi na vremenu. Nije se meni gledalo njegovo telo u tom mračnom podrumu, uređenom za kockare. Vukao sam se, brojeći sekunde između koraka.
Malo sam se igrao sa gazdinim vučjakom ispred tog motela u čijem se suterenu nalazila kockarnica, pa sam lagano sišao.
Nigde nikoga, na prvi pogled. Ali već na drugi, video sam oca. Sedeo je pogrbljen na visokoj stolici bez naslona, u marku, lica osvetljenog slot mašinom. Ukrućenim prstima ko letvama lupao je tupo po tipkama aparata. Ličio je na kartu, nekog kralja, zgužvanu, pocepanu na nekoliko mesta i nevešto slepljenu. Ostavljenu na toj stolici, slučajno. Zaboravljenu.
Eto ga, moj otac, onaj kočoperni, stasiti, mudri, vredni čovek. Onaj koji me je naučio da zavežem pertle strpljivo mi objašnjavajući kad se koja preko koje prebacuje. Onaj koji me je vozao na drndavoj zoljici kad god bih to poželeo, i u pola noći. Onaj koji me je od rečnog peska spirao u sudoperi jer u podstanarskom stanu nismo imali kupatilo. Onaj koji mi je uvek kupovao po deset sličica za album, ne dve ili tri, već deset. Onaj koji me je nosao na leđima dok sam bljuvao bronhitis i stenjao „umreću ti“. Onaj koji je zbog mene prestao da pije, ali je počeo da se kocka.
Eto ga, preparirano, hipnotisano sedi i lupa po aparatu.
Znao sam da će biti svađe, ako se vratim kući i kažem majci da sam ga video.
-Tata nije tamo.
-Nije?
-Nema nikoga osim gazde Petra.
-Koliko si dugo bio, možda je otišao do wc-a?
-Dugo.
Slagao sam, ali nas to nije spasilo svađe čim je otac ušao u kuću. Majka je prosula supu u sudoperu, vreo batak bacila je o zid. Opekla je prste, vrisnula. Plakali smo svo troje, u različitim uglovima kuće, različitim tonom. Tata je više plakao u sebi. Mama je ponavljala „idi, leči se“, brišući sline kuhinjskom krpom. Nisam znao od čega to tata treba da se leči, kad nije pio lekove, nije ležao u krevetu, nije ga kuvala temperatura.
Tri dana posle toga, kasno uveče, otac je ušao u kuću sa još dva čoveka koja su iskopčala televizor iz zida. Sa crnog kabla visilo je prašnjavo paperje, nije im smetalo, odneli su ga. Gledao sam crtani, i onda više nisam mogao. Mama je vrištala, tata je ponovo plakao u sebi, komšije su se okupile ispod prozora.
Usledili su neki mirni dani, mirni sati, bez mnogo priče, bez jesi li gladan, bez donesi mi gaće, bez kako si, bez onoga šta ćemo sad.
A onda jednog jutra, u kuću je ušetao visok čovek duguljastih brkova. Tata se vukao sporo, slomljeno iza njega. Mogao je biti njegova senka, da su bili istih proporcija. Ali, nisu. Tata se odavno smanjio.Taj čovek u crnoj jakni je odneo kompjuter. Video sam da je uzeo i babin broš koji mu je tata pronašao u jednoj od maminih kristalnih činija. I dedin sat, onaj što je blještavio na Suncu, na njegovoj ruci koja me je s dve godine bacala u nebo.
Eto, pokvario se i kompjuter. Šta sam drugo sa šest godina mogao da mislim.
Posle ovoga je nastala još duža tišina. Duža nego ikada pre. Jeli smo, kupali se, legali, ustajali, oni su pili kafu, pušili cigarete, ali bez tona. Bili smo nema porodica. Nismo kupili nov televizor, pa je bilo još gore.
Otac danima nije izlazio iz kuće. Uglavnom je sedeo u velikoj fotelji s glavom umršenom u tanke požutele jagodice, izgubljenom, otpalom od tela.
Mama je šaptala“ idi, leči se“.
Idi, leči se.
Idi, leči se.
S njenim rečima, stigla je jesen. Puno kiše i suvog lišća pod nogama. Krenuo sam u zabavište, mnogo radosne dece, lepih nasmejanih roditelja, brižnih, uspravnih, zdravih roditelja. Pričala su ta deca vaspitačicama kako svuda odlaze sa roditeljima, u bioskop, jedu kokice, stavljaju neke 3D naočare da budu kao u crtanom, i to je zvučalo super. Smejala su se ta deca. Prijalo mi je toliko buke. Jednom sam slagao da sam za vikend bio u Zoološkom vrtu, dobro pa sam znao mnogo životinja, koje sam rafalno, da me neko ne prekine, počeo da nabrajam. Poverovali su mi i bio sam srećan.
Jednog prepodneva, kada su nas ranije pustili kući zbog nailazeće oluje, zatekao sam mamu pred vratima. Kraj njenih pokislih nogu stajala je velika putna torba i moj ranac, onaj u koji sam prošlog leta radnosno pakovao svoje stvari za more.
-Gde idemo, mama?
-Videćemo.
-A gde je tata?
-Ne znam.
-A ko će sada da živi u našoj kući?
-Gazda Petar.
Oca, mog stasitog uspravnog heroja od toga dana nisam više video. Mama je stalno ponavljala da je otišao da se leči, ali nikada mi nije rekla od čega je tata bolestan.
Dugo nisam mogao da spavam, noći su bile tihe, strašne. Ko utvare zalutale pod krevet, u jorgan.
Brinuo sam, tresao se, znojio se. Bio sam uplašen.
Hoće li doktori ikada otkriti od čega je to tata bolestan?
Kratka priča
