Čupavi čovek sive kose prorekao mi je jedne davne zime nekoliko stvari.
Da će mi pući veza u kojoj sam osam godina.
Da će se to dogoditi za šest meseci, nekako s proleća.
Da će momak biti taj koji će zadati bolni udarac, jer navodno već se dopisuje sa nekom radnicom iz pogona.
Da ću uprkos tome imati jedno dete, muško.
Da će dete završiti fakultet.
Da kuća u kojoj bi trebalo da živim ima neko čvornato sranje ispod sebe. I da on u saradnji sa nekim naučnicima prodaje uređaj koji će neutralizovati negativne posledice tog podzemnog čvora ili čega već.
Pa ako ga hoću, mogu ga dobiti povoljno, uz sertifikat. Pošto uređaj nisam kupila, zatrpao me je papirićima na kojima je detaljno opisano kako da „skuvam veštice“ ispred praga, ako mi bude bilo do toga. Sve ovo je rekao mlateći viskom ulevo i udesno i brojeći.
Skenirao mi je i telo, viskom razume se, jer sam se požalila da mi povremeno trne jedna strana lica. Rekao je da sam zdrava ko dren i da za lice umišljam. I to je jedino pogodio.
Ovog zastrašujućeg čoveka, koji je navodno nakon kliničke smrti dobio moći, srela sam na jednoj izložbi pronalazaštva. Došla sam kao novinar. Budući da sam uvek privlačila čudake ni ovaj me nije zaobišao.
Kako sam dugo bežala od proroka svake vrste, tog dana rešila sam da strah pogledam u oči i kažem mu: „Pucaj, šta me čeka, da čujem?!“ I rekao on. I promašio za jedno tri metra. I odbacio ga pucanj isto toliko unazad. Sve do kliničkog umiranja.
Pošto je moj i njegov razgovor podsećao na razgovor Skali i Moldera, u kom sam ja njega uveravala da gadno greši, a on mene da „ne budem baš tako sigurna“, dao mi je broj telefona, kućni, fiksni, 011. Rekao, javi se. Javi se u maju sledeće godine da mi potvrdiš da sam bio u pravu.
Gde da ga zovem da mu kažem da ga visak zajebao?
Gde da mu narušavam uverenje da „vidi budućnost“?
Zašto sam bežala od ovakvih ljudi?
Zato što me apsolutno ne zanima šta će se dogoditi u danima koji dolaze. Dogodiće se ono što se mora dogoditi. Ja živim i radim po svom, dajem sebe koliko mogu, pa šta bude.
Ne pričinjava mi zadovoljstvo da znam gde ću i sa kim živeti, hoće li mi trajati brak i koliko, hoću li imati još dece, hoću li doveka živeti u ovoj kući (sa čvorom ispod sebe).
Kad riknem, riknem. Kad se razvedem, razvešću se i sigurno ću imati dobar razlog za to. Rodim petoro, ok. Ne rodim petoro, opet dobro.
Nije mi zanimljivo niti zabavno da mi neko kartama, mapama, pasuljem ili viskom prebira po budućnosti i otkriva sve ove stvari. Od saznanja da ću, na primer, da se razvedem za tri godine, nemam ništa, osim saznanja da ću da se razvedem.
Kod onih labilnijih to može pomutiti um pa će podsvesno ili vrlo svesno sami doprineti razvodu. Jer, Bože moj, što da se više trude oko partnera „kad će se ionako razići“.
Dodaj mi hleb. Uzmi ga sama.
Opeglaj mi košulju. Opeglaj je sam.
I tako u nedogled, jer što bi se ispomagali kad „ionako neće ostati zajedno“. Za mene je lepota življenja u neizvesnosti, u tome da nikad ne znaš šta te čeka, koliko god mislio da znaš šta će se dogoditi. I to je to. Magija. Linija koja se penje i pada. Nepredvidivost koja ti uvek ostavlja prostora da se nadaš i sanjaš i grabiš i veruješ da će biti još bolje, jer nije sve ravna crta.
Poznajem ljude, mali broj Bogu hvala, koji su šetali od vidovnjaka, čitača natalnih mapa pa sve do baba koje gledaju u tragove kafe po šoljici. Išli su da bi saznali šta ih čeka.
I zašto ne mogu da nađu momka i kad će da ga nađu i kako će on izgledati (da znaju na koga da usmere posebnu pažnju, jer ako je baba rekla biće crn, šta ima da gledaju u plavog). Hoće li mu roditi dete. Hoće li ih varati i, ako hoće, da li će to biti u braku ili pre braka. I tako. Svašta ljude zanima.
Ljudi žele da doskoče danima koji stižu, da ih preduhitre, da spreče najgore, da ne moraju da se kolebaju, da idu lakšim putem, da izbegnu posledice. A toga nema. I nije dobar način. Moraš da padneš, da se izdereš, slomiš nešto, da bi se sledeći put dočekao na ruke ili na noge, jer ćeš umeti da namirišeš loše stvari kad se približe. Ljudima je uvek neko drugi kriv, za sve.
Ako ne ide, daj da pitamo vidovnjake gde je zapelo, možda nas neko urekao.
Ako nema muža, možda ureknuta.
Ako nema posla, možda ureknuta.
Ako momak vara, zamađijan.
Ako nema novca, neko „napravio“ da ga nema. Strašne stvari.
Otkrivaju mnogo o onima koji veruju u ova sranja. A mene je uvek užasavala pomisao da budem i živim u blizini ljudi koji veruju u ovo. Koji se plaše onoga što život donosi. Koji više veruju vidovnjaku, nego sopstvenom želucu.
Više biram one racionalnije, one koji preuzimaju odgovornost za svoj život, koji znaju da ne može uvek da klizi ko lojem podmazano i da je to tako. I da neće promeniti stvari time što će navodno nešto unapred saznati. Kao daj da vidim dal me muž vara, jer ako me gad vara da ga ostavim. Pa ne ide to tako.
Bio je jedan period u mom životu kada dani nisu tekli kako sam zamislila. Ustvari godine. Koliko god sam se trudila, nije bilo rezultata. Mogla sam tada da kažem: „Bokte pa mene neko totalno zamađijao“. A, nisam. Draža mi bila ona: „Da se za zelen bor uhvatim, osušio bi se“. Jer se sušio.
Vratila sam se iz Beograda kući, u malu varoš, sa sedam ispita, preselili smo se iz 62 u 28 kvadrata, zajedničko dvorište, komšije huligani gađaju se papučama, dernjaju se do kasno u noć, nigde mira, ispiti čekaju dve godine, diplomirala konačno, posla nigde, perem šajbne, kičma klonula, struja kroz bolne delove, heliko bakterija, umre školski drug, umre draga devojka, strahovi počeli da me lome, nerazumevanje od nekih bliskih ljudi i onih najbližih, haos.
I nisam pomislila bokte, mene neko zamađijao.
I nisam se obratila vidovnjacima niti tarot majstorima da pitam kad će ludilo da stane.
Zavukla sam se u sobu. Kopala po sebi, temeljno. Svega sam ja tu našla. Razmišljala sam zašto je ovako i koliko sam ja svemu tome doprinela.
Zašto ne ide, a ja se toliko trudim? Zašto su neki ljudi pičke, a ja toliko fer prema njima?
Pričala sam o svemu sa psihologom. Negde sam dokučila da mi je ovo bio prvi jači udarac života i da nisam bila pripremljena za njega. Da sam naivno okrenula lice, umesto da mudro okrenem dupe. Da sam imala velika očekivanja, da sam osetljiva, ranjiva, opet velika očekivanja od drugih i najviše od sebe. Rekao mi je da ne mogu da budem supermen, da niko nije supermen.
Da ne mogu sve sada i odjednom. Da može da se dogodi da dam 300 posto sebe, a da ne ide, jer je to život i takav je. I da tada ne paničim, već malo zastanem. Udah-izdah pa da teram dalje, jer sve se sredi. I da ne pokušavam da kontrolišem stvari i tok života, jer to je iscrpljujuće i u krajnjoj liniji nemoguće. I to je to. Cela istina u nekoliko rečenica.
Uz još jednu: da moram da otkrivam i menjam sebe sve dok mi ne bude dobro. Da moramo da otkrivamo i upoznajemo i menjamo sebe. Da je to najvažniji zadatak za svakog od nas.
Možda mi je te davne zime viskar mogao „proreći“ sve što sam želela da znam (da je zaista video budućnost), ali ono što mi nikada ne bi mogao otkriti jeste kako da se nosim sa onim što je „video“ da mi stiže.
