Bilo je to letos, na velikoj, zapuštenoj seoskoj plaži.
Dok sam plivala u vodi, sitne lastavice letele su blizu mene. Kružile su ispred mojih očiju kao razduvana garež.
Malo dalje, u plićaku, jedan vitki pas uranjao je u mulj tražeći nešto. Nije mogao videti mnogo toga, reka je mutna i zelena. Ali, on je skakao uporno, nabijajući njušku u uzmućkalu vodu.
On je tražio ribu, ili žabu, ko zna šta. Lastavice su tražile parče niskog neba, a ja?
Bilo mi je jedino važno da lebdim na vodi. To su oni minuti života u kojima ne očekuješ mnogo. Osim da te telo drži na reci, dok su ti misli, prvi put tog dana, gole. I slobodne.
Onda je naišao veliki teretni brod. Prevozio je ugalj. I pravio ogromne talase koji su stigli do mene i poljuljali mi telo. Lastavice su odletele u stranu, pas je pobegao iz vode, uplašen talasima koji su snažno udarali o kopno.
“Gde gledaš, gde gledaš”, derala se debela žena na dete koje je iz plićaka istrčalo sa posečenom nogom.
Krv je kapala sa malog, bledog stopala i ostavljala jedva vidljiv trag u prljavoj vodi.
“Gde gledaš, gde gledaš”, derala se debela žena na dete koje je iz plićaka istrčalo sa posečenom nogom.
“Sad sam te dovela na plažu i nikad više! Zapamti šta sam rekla”, vikala je vukući uplašeno dete iz vode. Devojčica sa rasečenim stopalom imala je oko šest godina. Na njenom mršavom telu, umesto kupaćeg, visile su mokre pamučne gaćice. Dugačke šiške upadale su joj u oči.
Nije plakala.
Žena velikih grudi udarila je devojčici šamar i sela je na mali peškir bele boje.
Trag od udarca počeo je blago da crveni na bledim obrazima. Krv je curila iz rane, prljajući peškir. To je izazvalo još veći bes raščupane žene.
“Lepo sam ja rekla, kupanje u reci nije za tebe. Skačeš ko divlja, ne gledaš, a kamenja na sve strane! Sad sam te dovela ovde i nikad više! A komšije kažu vodi je malo na more, prijalo bi joj posle bronhitisa. Vodiću te kad na vrbi rodi grožđe, eto, tad ću da te vodim”, besnila je žena, šetajući u plavim gumenim papučama levo desno.
Noga devojčice i dalje je bila krvava, obraz jarko crven, ali nije plakala.
Žena velikih grudi udarila je devojčici šamar i sela je na mali peškir bele boje. Trag od udarca počeo je blago da crveni na bledim obrazima. Krv je curila iz rane, prljajući peškir. To je izazvalo još veći bes raščupane žene.
“Kažu, vodi je na more, prijaće joj. Pita li se neko šta bi meni prijalo? Sama te podižem pet godina. Otkada se ona bitanga od tvog oca otisnula u beli svet, ni pismo da pošalje, da objasni gde je, šta radi… Da pošalje novac za tebe. Boli ga dupe”, obraćala se devojčici, paleći drhtavom rukom cigaretu. Plin u upaljaču je bio pri kraju, što ju je dodatno unervozilo. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja, bacila ga je u vodu.
Plavokosa devojčica drhtala je na peškiru. Bila je mokra. Duvao je jak vetar koji se lepio za njeno naježeno telo. Krv iz rane je polako jenjavala, ostavljajući za sobom skoren trag. Dok je majka očajavala nad svojim životom, ona je posmatrala psa koji je ponovo skakao u vodu i po plićaku kopao šapama. Kada je potrčao za lastavicom, pokušavajući da je zagrize u vazduhu, devojčica se nasmejala.
Žena je prišla i snažno je uhvatila za bledu mišicu.
“Tebi je ovo smešno? Smešno ti je što nemam čime da zapalim cigaru, da smirim nerve koje mi kidaš! Onaj tvoj otac, da te bar malo voli, došao bi da te vidi, umesto što te je meni ostavio na grbači. Neće niko da me pogleda zbog tebe! Kome još treba žena sa šestogodišnjim paketom? Božo iz Nemačke mi se udvarao prošle godine. Gastarbajter, kuća u Nemačkoj, kuća ovde. U belom mercedesu bi se, bre, vozikala, da mi nije tebe. Al’ neće čovek da podiže tuđe dete”, derala se dok joj je pesak punio papuče i otežavao hod.
Bilo je tek nekoliko kupača razbacanih po peskovitoj plaži. Sunce se već dugo sakrivalo iza jednog gustog modrog oblaka. Vetar je sve jače povijao grane topole.
“Mamice, meni je hladno”, modrim usnama, šapatom, rekla je devojčica. Njeno žgoljavo telo treslo se na peškiru. Pogled sa psa usmerila je ka dečaku njenih godina koji je jeo lubenicu sitno seckanu na kriške. Imao je plavi kupaći, veliki peškir preko ramena i hrpu kojekakvih igračaka oko stopala.
“Onaj tvoj otac, da te bar malo voli, došao bi da te vidi, umesto što te je meni ostavio na grbači. Neće niko da me pogleda zbog tebe! Kome još treba žena sa šestogodišnjim paketom? Božo iz Nemačke mi se udvarao prošle godine. Gastarbajter, kuća u Nemačkoj, kuća ovde. U belom mercedesu bi se, bre, vozikala, da mi nije tebe. Al’ neće čovek da podiže tuđe dete.”
“Htela si da se kupaš, sad trpi! Neće ti biti ništa. Kakvi bi to doktori bili da ne plaše narod… Niko još od astme nije umro, nećeš ni ti… Hajde, ustaj sa tog peškira, da te obrišem i da idemo odavde. Dosta mi je problema za jedan dan”, istrgla je peškir ispod tela devojčice i brzim pokretima povlačila ga po njenoj promrzloj koži.
Dok je brisala, devojčica je okretala glavu čas u pravcu psa, čas u pravcu dečaka. Treptala je tamnim okicama, otresajući sa trepavica kapljice vode.
Vetar je naglo stao. Tamni oblaci pustili su krupne kapi kiše.
Nije više bilo lastavica ni golih misli.
Samo slika ljute žene koja, kroz pesak, vuče devojčicu. Žgoljavu, nasmejanu devojčicu koja desnom rukom maše razigranom psu.
