Suki John i Horacio Cocchi upoznali su se prije 21 godinu kada mu je ona prišla u kafiću i počela da priča s njim. Privukao ju je poput magneta. U to vrijeme je radila kao plesačica i koreografkinja, spavala kod prijateljice, mnogo je putovala i, kako sama kaže, bila je potpuno nezainteresovana za porodični život.
No, sve se to promijenilo 6. jula 1997. kada su se ona i Horacio vjenčali i preselili u stan u potkrovlju u Marble Hillu, Bronxu. Ubrzo je otkrila da njen muž fantastično kuva i bila je oduševljena time što ju je toliko pazio. Međutim, nije sve išlo glatko. Često su se svađali, nekad o simbolici plesanja tanga, a nekad o tome da li Bog postoji (ona je Jevrejka, a on ateista).
“Naš život je glasan, neuredan i emotivan”, otvoreno kaže Suki. I zaista je tako. Nije savršen. Za 20 godina braka borili su se sa neplodnošću, alkoholizmom, novčanim problemima, ali opet su nekako uspijevali ostati srećni. Najveće iskušenje njihov brak je doživio kada su pokušali dobiti dijete.
“Imala sam dva pobačaja i za mene je to bilo poražavajuće. Bila sam već, kako se kaže, u zrelim godinama”, iskreno govori Suki i dodaje: “Sjećam se da sam jednog dana radila nešto u bašti i pomislila: ‘Možda nikad neću imati bebu. Onda ću imati biljke’.” Ipak sreća se 2001. godine osmjehnula njoj i njenom suprugu kada je na svijet došao njihov sinčić Rafael John Cocchi. Nakon njegovog rođenja preselili su se u Connecticut gdje su 2006. godine kupili kuću, a onda je jednog dana Suki dobila obavještenje da je primljena na poziciju instruktorice plesa na Univerzitetu “Texas Christian” u Fort Worthu. I tu su nastali problemi – Horacio je već predavao ekološko planiranje na Univerzitetu u Connectitutu i nije se želio preseliti. Mnogo su se svađali oko toga i on je na kraju popustio.
“Veoma je teško imati dugotrajnu vezu. Pitao sam se čega sam se sve bio spreman odreći da bi moj brak uspio?”, otvoreno priča Horacio.
Pokušali su prodati kuću u Connecticutu, ali je tada zabilježen ogroman pad na tržištu nekretnina i uskoro je hipoteka za njihovu kuću bila veća od njene vrijednosti. Potrošili su svu svoju ušteđevinu da bi je sačuvali. Na kraju su bankrotirali i izgubili je na aukciji.
“Oboje smo plakali. Bilo nas je sramota. Nikom nismo ništa rekli. Razlog zbog kojeg ovo sve sada pričamo je da pokažemo ljudima da se u braku prolazi kroz mnogo, mnogo toga i ako na kraju izađete iz svega kao pobjednik, onda ste veoma jaki”, iskreno priča Suki.
Novi početak u Teksasu nije bio lak. Suki je bila srećna zato što je radila kao profesorica, ali Horacio nikako nije mogao da nađe posao. Poslao je oko 500 molbi za posao, ali bez uspjeha. I tada je počeo piti. Počeo bi da kuva oko šest – sedam časova ujutro i za to vrijeme je pio. Do ponoći je bio potpuno pijan. I to se ponavljalo iz dana u dan.
“Svi oko mene su bili nesrećni. Niko ne voli da bude blizu pijanca”, priznaje Horacio. Kada je prije pet godina postalo očigledno da će se njihova porodica raspasti ako on nastavi piti, Horacio je ostavio alkohol.
Mnogi bi se zapitali kako su Suki i Horacio uspjeli ostati zajedno uprkos svim krizama kroz koje su prošli?
“Oboje smo monogamisti i to nam je pomoglo da pobijedimo sve životne oluje. To je ključno za brak”, objašnjava Suki i sa osmijehom na licu dodaje: “On je veoma zabavan i to isto puno pomaže. Zovem ga Goli Kauboj zato što zna sjediti na mojoj lopti za pilates i svirati gitaru bez majice na sebi.”
Suki trenutno radi na scenariju za balet “Havana Love Letters” u kojem govori o važnosti sposobnosti brzog oporavka i realnosti u vezama zato što niko ne živi srećno do kraja života.
Horaciov moto glasi: “Nakon loših vremena dolaze dobra vremena” i izgleda da je zaista tako, barem kad je u pitanju ovaj bračni par. Ona i dalje radi kao profesorica na Univerzitetu “Texas Christian”, a on je pomoćni profesor ekonomije na koledžu “Tarrant County”. Deset godina nakon gubitka kuće njih dvoje opet imaju sopstveni dom, pa čak i bazen u dvorištu! I ono što je navažnije: uveli su novi ritual, a to je da se između časova nađu kod kuće i zajedno odrijemaju. Legnu jedno pored drugog i znaju da i dalje žele biti zajedno. I to im je dovoljno da ih vodi kroz ostatak života.
Izvor: The New York Times
