Pustite razlomke, geometriju, pašnjake i ovce Novog Zelanda i klimu Australije, pustite gliste i njihovu regeneraciju, Njutnove zakone i silu, masu i ubrzanje, mesečeve mene, plime i oseke, i osam lekcija o industrijskoj revoluciji.
Istoriju i ovako prekrajate, po volji, kako vam odgovara. Jednom izdajica, drugi put junak.
Učite decu i omladinu kako da budu ljudi.
Kako da budu dobar čovek.
Naučite ih šta je dobrota.
Učite ih da ne budu bahati gadovi.
Kog vraga ih pred tablom učite razlomke, dok vam iza leđa lemaju nekog sirotana u poderanoj majici, verujući da je to ispravno? Dok se podsmevaju devojčici prerano naraslih grudi, dok otimaju kifle, dok lupaju po zbunjenim glavama sve one za koje misle da im neće vratiti.
Kog vraga ih učite geometrijskim oblicima kad će iovako sutra, kad bolje upoznaju život, sami iscrtavati krugove oko sebe u koje će da se usele i povuku od svih, u koje će da puštaju samo probrane? Neko krug, neko kvadrat, neko kupu.
Kog vraga ih učite o kulturama posejanim u australijsku zemlju i vetrovima koji tamo duvaju?
Naučiće sve o tome kada budu bežali od svih sranja ovde na drugi kontinent. Sve će znati. I koliko stanovnika ima, i kakav je standard, i bruto i neto dohodak, i zdravstveni sistem, i broj ovaca će znati, ako požele da ih čuvaju, sve će saznati kada za to dođe vreme. I jezik će naučiti.
Kog vraga im pričate o hijenama i puževima kada će se toliko puta okliznuti o sluzavi trag koji za sobom ostavljaju debelokožci naseljeni na svim onim mestima gde inače ne bi smeli da budu. Ali, su tu. Sluzavi i ljigavi i donose odluke.
Naučite ih kako zaista izgledaju hijene i gde zaista mogu da ih sretnu.
Kog vraga im pričate o simbiozi, kada će iovako svaki treći biti na roditeljskim plećima do 35?
Učite decu da misle svojom glavom, a ne tuđim.
Učite ih da koriste svoje ruke, noge, leđa, svaki prst, mišić, kost, a ne tuđe.
Učite ih kako da ostanu na nogama kada im život zada udarac ispod pasa, grubo.
Učite ih kako da plivaju kad talasi postanu jaki, veliki i iznenadni.
Učite ih kako da ostanu mirni kada sve oko njih krene nizbrdo.
Kako da ostanu gordi kada im neki usranko kaže da su promašeni, jadni, siroti.
Učite ih da vole sebe. I kad su debeli, mršavi, poderani, gladni, presiti, zbunjeni, krivi, bubuljičavi, nesigurni, odbačeni, drugačiji. Pomešajte ih po klupama.
Učite ih suštini.
Ili se suština ne uči po nastavnom planu i programu?
Učite ih solidarnosti. Učite ih poštovanju. Učite ih da se smeju. To posebno, da se smeju.
Učite ih radu. Ne pričajte im o kopanju i branju jabuka. Povedite ih sa motikama i korpama na njivu, u voćnjak. Jednom, dva puta, osam puta. Iovako ste im natovarili ogromne torbe na leđa od kojih ne mogu da izvuku životnu lekciju, a bol je tu.
Učite ih šta život jeste, a ne šta bi trebalo da bude.
Jer u vašim učionicama sedi se i po dvadeset godina. A iz njih, kakva tragikomedija, često izlaze iscrpljeni ljudi koji pojma nemaju o životu, o sebi, o drugima. Koji tek počinju svoje najvažnije lekcije, izostavljene iz skupih udžbenika.
Ne sećam se razlomaka.
Ne znam ništa o kulturama posejanim u australijsku zemlju.
Ne sećam se svih elemenata iz periodnog sistema.
Krug sam odavno oko sebe iscrtala.
Gliste preskačem nakon kiše. Od njihove regeneracije nemam ništa. Trenutno učim da regenerišem sebe nakon što me pola nestane.
Upoznala sam na desetine sluzavih puževa izmilelih iz vaših pažljivo osmišljenih i ilustrovanih udžbenika.
Bila sam vukovac, sa diplomama i nekim zlatnim čitalačkim značkama, koji je do sada bar sto puta pao na popravnom iz života.
