Provele smo divan vikend nas dvije. Čini mi se da uvijek iz vremena provedenom s njom i njenih 3.5 godine života (što ona rekla “uskolo 4”) ja više naučim nego ona, ali vrijeme će pokazati.
Budući da me ništa nije boljelo i niko mi nije posebno išao na živce, moj apsolutni fokus je bio na Loli (djetetu, ne portalu) i to mi je dozvolilo da propitam ono o čemu odavno razmišljam: Šta je sve ono što očekujem od nje da može, a ja ne mogu. Fenomenalne su to situacije i stvari, ja kad vam kažem.
-
Ljudi i odnos prema ljudima
Evo da vas pitam: Da li se vi stvarno obradujete svakoj osobi koju sretnete? Zagrlite je? Poljubite? Uuuuuvijek ste raspoloženi za razgovor i odgovaranje na pitanje? Ne pričam o bonton minimumu. Pričam o svemu preko.
E, pa šta god da ste odgovorili u sebi, znam da to ne radite. Zašto onda očekujemo to od djece? “Haajde zagrli tetu!” “Poljubi je, šta fali” – još se i ljutnemo ako dijete koje postane objekat, a trebalo bi da je subjekat, to odbije.
Voljela bih da je neko sa mnom razgovarao kao ja sa Lolom i da mi je objasnio da, da moram reći “Dobar dan, doviđenja, hvala, prijatno”, ali ne, ne moram nikom baš, pa ni majci, da dozvolim da me ljubi.
I onda meni moja Lola kaže: “Mama, ja ne volim da se ljubim.” U redu je, ima vremena, zavoljećeš 😀
2. Hrana i odnos prema hrani
U Lolinom odgoju to mi je najviše suza uzelo. Njene faze kad nije htjela da jede. A sad kad razmislim, ona nije jela onoliko koliko sam ja zamislila da bi ona trebalo da pojede, ona je jela koliko je njoj bilo dovoljno. Akcenat na NJOJ i DOVOLJNO.
Lola je ista mama svoja kad je hrana u pitanju. Nemoj mljecavo, nemoj da eksperimentišemo, daj sira i slanine i sve super. Rekli biste vi, pa na šta se žališ?
Na svoja očekivanja od nje!
Lola jede kad je gladna, jede koliko može i jede što voli. Voli, da.
Tri stvari moramo imati na umu:
- ako ih stalno tjeramo da jedu – hrana će postati nešto što će imati negativan predznak
- važno je da PROBAJU – insistiram na tom jednom zalogaju, jer oni su mali i ne znaju kakav ukus ima sva hrana. Jedan zalogaj pa popričamo
- Naše dovoljno nije što i njihovo dovoljno – njihov želudac je mnogo manji od našeg
3. “Nemoj plakati”
Hajde ti nemoj plakati kad ti se plače. Ili još bolje – prestani plakati kad ti neko kaže “Prestani”. Ma nema šanse!
Malo na šta poludim kao kad kmezi. Ono – prenemaže se. Zamolim je staloženo da istu tu rečenicu ponovi normalnim tonom. Jer to kenjkanje je nepotrebno, smorno i nikom ništa dobro ne donosi.
Ali kad plače – pa makar bilo i bez razloga (iz mog ugla, iz njenog sigurno postoji) stvarno pokušavam da budem odrastao čovjek koji razumije da su suze okej (ne ide mi uvijek, ali trudim se). I kažem joj da je u redu da plače, ako želi možemo da pričamo o tome, zagrlim je, umijem, budem tu. I pokušavam da ne izgovorim “nemoj plakati”.
Jer joj tako negiram emocije.
Jer kad bude imala za šta stvarno da plače, gutaće, a to nije dobro.
Jer su suze stvarno okej i nekad je to kao tuširanje, prija.
Nek plaču. Proći će.
