Svaka osoba. Svako drvo, svaka kuća, svaka ograda, visina trave, priče koje se čuju kroz prozor, širina ulice, širina komšijskih glava, širina neba koje možeš da vidiš kada podigneš pogled, komad Sunca koje te obasjava, broj ptica koje pevaju ili ćute. Mirisi.
Sve što je u neposrednoj blizini utiče na tebe, na mene.
Energije se prelivaju. Mislila sam da ovo kao apsolutno racionalna osoba koja nikada nije verovala u bilo šta što nije opipljivo nikada neću reći. Ali, energije se prelivaju. I danas, više nego ikada pre, ubeđena sam da ono što gledaš svaki dan, ono što čuješ svaki dan, ono kuda se krećeš svaki dan, ono što osetiš u prolazu svaki dan, utiče na tebe.
Okruži se starim ljudima, i ostarićeš preko noći. Možda nećeš imati sedu glavu i štaku za lakši hod, ali će ti ostariti srce. Ostariće tvoji snovi. Ostariće tvoja snaga da bilo šta preduzmeš. Postaćeš bezvoljan, nogu ko olovo, kako to već u starosti ide, bez mrve energije da menjaš sebe i svoj život. Starost pri tom ne mora da ide sa godinama, stari ljudi su i oni koji nemaju volju da žive.
Okruži se zlim ljudima i postaćeš zao. Zli ljudi pričaju zle stvari, a kada dugo vremena slušaš zle stvari, počneš i sam da ih izgovaraš. Uhvatićeš sebe, jednog dana, kako pričaš o tuđim životima, kako ih komentarišeš, kako nadobudno izgovaraš da bi ti drugačije, da si ti bolji, da su oni promašeni. Postaćeš zao čovek sa zlim mislima koji živi tuđe, a ne sopstveni život.
Okruži se malodušnim ljudima i postaćeš kao oni.
Okruži se ljudima koji kukaju i imaćeš tvrd bolan stomak. Svojom ogorčenošću sisaće ti veru da stvari mogu biti drugačije, jer stvari zaista mogu biti drugačiji i ne moraju biti sranje.
Useli se u hladan prostor, i postaćeš hladniji od njega.
Useli se među bezosećajne ljude i proći će ti godine u pokušaju da razumeš kako je moguće da je neko tako prokleto bezosećajan i leden, jer ti bi sve to drugačije. Srce, tvoje veliko srce, će kapljično gubiti krv.
Okruži se onim što ne razumeš i život će ti procureti u pokušaju da shvatiš i promeniš. Izgubićeš snagu menjajući stvari i ljude koji ne žele i ne mogu da se promene.
A ni ti, ni ja ne želimo da nam život procuri, baš kao što ne želimo da ostarimo pre vremena sa šakama punim krte kose koja od starosti i bolne duše opada. Ne želimo da postanemo ogorčeni ljudi koji u svemu vide besmisao i u svakom čoveku zlo. Ne želimo da postanemo zli. Ne želimo da svoju energiju protraćimo baveći se drugim ljudima, dok nas čeka naš život.
I zato, menjaj, menjaj prizore koje vidiš i koji te remete, ne tavori na mestu koje te svojom lošom energijom jede, na kom tvoje ambicije i potencijali krepavaju, na kom si prestao da rasteš. Na kom se sušiš spolja i iznutra.
… jer, bila sam na mnogo ružnim mestima, sa mnogo ljudi na malom prostoru, kašljali smo i disali jedni drugima u vratove, i jela sam lošiju hranu nego danas, i gledala sam zgrade, nigde drveta, i nosala stare duks trenerke, velike, debele, ko ja tada, ali sam bila poletna. Tad, kao nikad posle toga, verovala sam da ću uraditi nešto sa svojim životom.
Pucala sam od snage, iako sam žvakala neku lošu hranu. Bila sam energičnija, iako sam manje spavala. Više stvari sam postizala, iako sam imala možda i manje vremena. Smejala sam se češće, iako sam imala manje razloga za to. I ništa mi nije bilo teško.
Ali, bila sam okružena ljudima koji su delili moju energiju. Koji su, kao ja, želeli da urade nešto od života. Da nešto nauče. Da novo probaju. Bila sam okružena ljudima koji su želeli da rastu, a ne da stagniraju. Koji su sve mogli i za koje nisu postojale prepreke. Bili su duhoviti. Uvek optimistični. Neopterećeni bilo čim izvan sopstvenog života. Čistih jezika. Čiste glave. Čistog srca. Sa takvim ljudima sve dobija smisao i život postaje lep. Oni su ko potrebna krila.
Energije se zaista prelivaju i najmanje što možeš da uradiš za sebe je da se makneš od svega i svih koji te namerno ili nenamerno vuku u životno blato i bezvolju.
Biraj svoje okruženje, najbolje za glavu, srce i oči. Ili postani očajan, star, bezvoljan i zao.
