Baba i deda nisu bili par, ni ljubav stoleća. Oni nisu bili partneri, ni ravnopravni u toj životnoj papazjaniji. Kad malo bolje razmislim, bili su primer radničkog bračnog para s polovine 20. veka. Živeli su u Srbiji, radili, mučili se i stvarali. Porodicu, domaćinstvo i svakodnevni život. Bez nekog posebnog filozofiranja o tome da li su ostvarili snove i da li neko živi bolje ili gore.
Živeli su bez interneta i maštanja o letovanju u Španiji. A opet, išli su na letovanja i znali su sve što treba da znaju. Baba je spremala ručak po receptu svoje majke, deda je uvek hvalio njena kulinarska umeća.
Poslednjih godina ličili su mi na psa i mačku. On u penziji, umoran od odmaranja. Ona i dalje aktivna u obletanju oko njega, u udovoljavanju i gunđanju.
– Zašto si pojeo toliko, pa to je masno! Znaš da ne valja za tvoj pritisak. A lekovi?
– Šta lekovi?
– Pa jesi li ih popio jutros?
– Jesam. Videla si me, što me pitaš?
– Ne daš ništa da ti se kaže! Lepo te pitam!
– Gluposti pitaš!
Sa strane, to je izgledalo kao zvocanje. Kao da jedno drugom dosađuju, da bi se razonodili raspravom. Sa strane, to su bile besmislene rasprave, svađe koje jedva mogu svađama da se nazovu. Kao da im je to jedini preostao način razgovaranja posle toliko zajedničkih godina.
Pola veka života, plate koja kasni ili ne kasni, nedeljnog ručka koji nikad nije u isto vreme. Pola veka u koji su smestili decu, unuke, praunuke i zajedničku jutarnju kafu. Pola veka prebacivanja da nisu bili jedno za drugo, a opet – pola veka zajedništva.
Ona sad misli da je trebalo češće da ga opomene da obuče potkošulju ili da popije lekove. Ona sad misli da nije bila dovoljno dosadna kad mu je obletala oko tanjira – ovo je preslano, to je masno, opet jedeš slatko. Ona sad misli da on nije znao da je zvocala što brine. Ona sad misli i sama pije jutarnju kafu.
– Znaš, ćerko, nije to bila ljubav kao u tim tvojim knjigama ili kako prikazuju ovi filmovi što ih gledamo na televiziji. Nije bilo uopšte tako, ali kako da ti kažem… Mnogo je glupo kad ujutro kuvam samo tu jednu kafu. Glupo je.
Obe se pravimo da ne vidimo njene suze. Glupo je, ali nema drugog načina. Ne postoji uteha koju možeš da pružiš nekome ko je izgubio ljubav koju je imao pedeset godina. Čak i kad se ta ljubav uvek krila iza zvocanja, gunđanja i čarkanja. Jednostavno ćutiš i grliš.
U zagrljaj stane i ono što se ne može smestiti u reči. Kao na primer, obećanje da pola veka ljubavi i drugarstva ne može da nestane tek tako. Kao na primer, da zajednički snovi ipak žive večno. Kao na primer, jedna jutarnja kafa nije sama sve dok su sa njom misli o dve jutarnje kafe. Samo treba da se sećaš i živiš te lepe uspomene.
Pročitali ste Askinu priču. Legenda kaže da postoje priče koje ne daju odgovore na vaša pitanja, ali čije reči možete da osetite. U takvim pričama vežbate životnu magiju. Takva je Askina priča.
