Kao autor koji navodi da živimo u deficitu ljubavi, svakodnevno se borite da svoju bol, ogoljene emocije i misli stavite na papir, a onda i podijelite sa čitateljima. Na koji način je Vi pronalazite i zašto je postao životni izazov imati dovoljno, a kamoli previše ljubavi?
Ta vrlo jednostavna stvar postala je životni izazov zato što ljubav mislimo da imamo samo kad je dobijamo, kad nam je neko ukazuje, kad je primamo. Živimo u svetu u kom se zaboravilo da je ljubav u davanju. I kako onda u tom i takvom svetu uopšte očekivati da je ima? Imalo je dok su zalihe trajale – sad je više nema, a svi bi je i dalje za sebe i to po vrlo niskoj ceni. Retko ko je danas spreman na taj korak da je daje, pre nego što se uveri da će je zauzvrat i dobiti. E baš tu, na tom koraku se davimo. Živimo uvereni da je potrošna, da su oni koji vole slabi i ranjivi, da su oni koji daju ljubav najčešće povređivani. Netačno. Povređeni budu samo oni koji je ne dele.
Vaše godine i Vaše iskustvo naizgled su kontradiktorne, baš kao što djeluje i Vaša priroda u odnosu na ono što Vas predstavlja kao autora. Gdje je ta linija povezivanja i kako se zapravo osjećate i predstavljate?
Mislim da baš te, kako ih vi nazivate, kontradiktornosti koje su naizgled uočljive zapravo i povezuju sve u vezi sa mojim pisanjem u jednu čitljivu celinu. Mada bih ja pre rekao da se tu radi o razbijanju predrasuda, nego o kontradiktornosti. O tome da i mladi ljudi ponekad imaju šta da kažu, da i su i muškarci emotivna bića, da možda grub izgled ne znači da iza njega stoji i gruba duša.
Da odlučujete, kastrirao bi muškarce koji prave djecu jer im je vrijeme, a ujedno i uradili histerektomiju majkama sa istim sindromom „otkucavanja biološkog sata“. Smatrate li da u svemu pa čak i planiranju porodice postajemo isprogramirani, ispunjavajući zadane društvene forme?
Duboko sam uveren da oni koji žive ispunjavajući društvene norme uvek žive isprazne živote. Zanimljivo je da kad god u društvu kažem ovaj stav, nikad se niko nije potrudio da ga demantuje, već samo da opravdavanjem objasni zašto nije mogao/mogla drugačije. A to samo ide još više u prilog tačnosti moje tvrdnje. Problem nije u tome što postajemo isprogramirani, već nesrećni. A takvi nikad ne možemo biti dobri ni sebi a ni drugima.
Kako je došlo do Vašeg odlaska u Španiju i jeste li sebe pronašli upravo tu ili je dio Vas ostao u Srbiji?
Završio sam svoje master studije u Barseloni. Dok sam studirao ujedno sam i radio. Govorim španski jezik kao maternji… To su izgleda bile neke činjenice koje su mi otvorile mogućnosti za dolazak ovde, a koje sam ja odlučio da iskoristim. Nikada mi nije bilo jasno to rastavljanje sebe na delove, pa ostavljanje tih delova kojekuda, i nastavljanje kroz život tako. Kao ni koncept lepše i jače polovine kada se radi o ljubavi. Ja sam uvek ceo gde god da sam. Kad jednom izađeš izvan zone komfora, shvatiš da je jedino bezbedno mesto ono koje nosiš u sebi. Zato ja sve svoje nosim sa sobom.
Kompleksnost muško-ženskih odnosa česta je i čini se neiscrpna tema, međutim uprkos svemu pročitanom, naučenom i doživljenom, nastavljamo griješiti. Šta je po Vama prava istinska ljubav i gdje je osjećate?
Stalno naglašavam da ja kad govorim o odnosima, govorim o ljudskim odnosima, a ne o muško-ženskim. Ljubav je svuda oko nas, ali kao i sve u životu nailazi na ispite. Ukoliko ih ne preživi, nije bila ljubav već samo ideja. Prave i istinske ljubavi preživljavaju sve ispite, umeju da praštaju, da kreću ispočetka, da budu bezuslovne i po tome se razlikuju od ostalih koje su samo zasijale i ugasile se.
Kada ste napisali prvu priču i hoće li Blogdan možda u budućnosti dobiti i korice neke knjige?
Prvu priču sam napisao pre 10ak godina, sa svojih 18. Što se tiče knjige ja je pišem jer verujem da će je biti. Ona već postoji, ima i naziv, znam kako joj izgledaju korice, osećam miris njene hartije dok je listam… ali za sad postoji samo u mojoj glavu. Na meni je da je pišem, što i činim, a dobiće korice onda kad naiđem na izdavača koji bude imao ponudu koja ne vređa dostojanstvo pisaca. Na blogu ima više od 200 tekstova a to je već za tri knjige. Imam mnogo neobjavljenih priča po raznim folderima u kompjuteru, i roman na kom radim.
Koliko su mediji uticali na Vaš rad i u čemu uviđate prednosti, ali istovremeno i mane društvenih mreža?
Prednosti su definitivno to što su nam sadržaji i informacije dostupniji nego ikad. Mana je isto to. Jer, na nama je kakve draži iz spoljašnje sredine ćemo puštati u naš život.
Pišem dugo a blog je počeo da bude više čitan otkad sam napravio stranicu Blogdan na Fejsbuku, tako da su socijalne mreže uticale na to da vi danas znate za neke moje priče, za moj blog i da me pitate ovih nekoliko pitanja. Prednosti blogova koji su usko povezani sa socijalnim mrežama su u tome što stalno držiš svoje čitaoce na okupu, što si nezavistan i možeš da pišeš onako kako želiš i misliš da treba i što imaš priliku da stalno objavljuješ nove sadržaje.
Koliko Vam je važna povratna informacija onih koji Vas čitaju i mijenjate li nekada smjer pisanja kada dobijete komentare?
Nikad ne menjam smer, jer biti snishodljiv ka onima koji te čitaju znači biti neiskren. Meni nije cilj da se ikome dopadnem, niti sam zbog toga počeo da pišem, niti zbog toga nastavljam sa pisanjem. Čitanost je posledica iskrenosti, a ne pisanja onog što ljudi žele da čuju. Tako se stiče integritet. Vremenom sam naučio da preciznije napišem ono što mislim, tako da se smanjuje mogućnost pogrešnog tumačenja. Pogotovo kada pišem o društveno aktuelnim temama, političkim ili socijalnim. Ne verujem u ono „ubi me prejaka reč“ već sam preformulisao u „ubi me neprecizna reč“. To je odgovornost koju osećam prema onima koji me čitaju – da stojim iza onog što napišem i da živim onako kako pišem.
Ono što mnogima ne polazi za rukom jeste raspetljavanje čvorova iz prošlosti, samim tim i izbjegavanje popravljanja grešaka svojih roditelja. Međutim Vi o razvodu svojih roditelja govorite u kontekstu donošenja mnoštva dobrih stvari, prvenstveno unutrašnjeg mira. Na koji način takvu poruku prenijeti djeci razvedenih roditelja?
Roditelji koji zaslužuju beskrajno kritikovanje su samo oni koji svojoj deci ne daju ljubav. Sa druge strane vrlo često se ni deci se ne može ugoditi, jer i najbolji roditelji su uvek mogli za nijansu biti bolji. Shvatio sam da dokle god sa sobom vučem repove ogorčenosti i bola iz prošlosti, neću biti spreman da jednog dana svojoj deci budem dobar otac. Zato sam odlučio da iz tih začaranih krugova koji vuku samo na dno spasim sebe. Svi roditelji se trude da budu što bolji mogu, neki u tome uspeju više, neki manje – a niko potpuno. Shvatanjem toga, približimo se tome da im neke stvari lakše oprostimo, a sebi damo slobodu da sutra kao roditelji i mi nekad pogrešimo jer ne postoje bezgrešni ljudi.
Kažu da je nesreća veći okidač za pisanje nego sreća, kakvo stanje navodi Vas da u jednom dahu iskuckate tekst?
Ne bih rekao da me navodi nesreća, jer ne smatram sebe nesrećnim čovekom, ali teškoće – da. Ranije sam pisao o svom bolu, a onda sam shvatio da to ne vodi nikuda. Danas pišem o prevazilaženju bola. Ne pišem o nesreći, već o sticanju sreće. Ne pišem o zlu, već o borbi sa njim. Pisanje bez nuđenja rešenja je mlaćenje prazne slame, a ljudima to ne treba.
