Srele su se na nekoj svadbi. Jedna trudna po treći put, druga u dekoltiranoj haljini i bez pratioca. Jedna u toaletu po petnaesti put, jer beba pritiska bešiku, druga zbog petnaestog piva. Nasmešile su se i svaka je ušla u svoju kabinu.
Obema je bilo neprijatno. Obe su čekale kad će ona druga da izađe iz toaleta, pa da izađe i na miru opere ruke. Nije baš zgodno da gledaš u ogledalu ono što si mogao biti – da si izabrao drugačiju stazu.
Ni jedna ni druga nisu bile nezadovoljne svojim životima, naprotiv. Samo, ni jedna ni druga više nisu bile one devojčice iz VI-4 što se upisuju jedna drugoj u spomenar. One dve curice koje se uče da pletu kosu i prave neke neobične šiz-frizure pomno proučavajući frizuru glumice sa postera na zidu. Jer tada nije bilo jutjub tutorijala. Ni za frizure, ni za šminkanje, ni za život. Nije postojao life coach, samo kauč na kom sanjarite dok te mama po treći put ne pozove na fiksni telefon da te podseti „da imaš kuću“.
Bile su najbolje drugarice. Znate već kako to ide. Od prvog razreda u istoj klupi, kad jedna nema naoštrenu olovku, druga ima rezač, kad jedna ima domaći – ima ga i ova druga. Čitale su različite lektire, pa ih prepričavale „da ne gube dragoceno vreme“. Jedna je uvek razumela jednačine sa jednom nepoznatom, druga je umela da razmrsi i one sa dve. Pokrivale su se kod roditelja kad izlaze sa prvim dečkom ili popiju dva piva više no što mogu da podnesu. Zajedno su spremale prijemni ispit i još poneki ispit na prvoj godini. Pomalo nalik na one the best friends iz holivudskih filmova. A onda im se desio život.
Pomalo je bolelo. Taj susret sa onom kojoj si nekad mogao da kažeš sve. Jer odjednom, ta osoba više nije postojala. Ne zato što se desilo nešto dramatično i konfliktno, no baš zato što nisu ni primetile kad se to nešto desilo.
Prvo je valjda bilo presudno što su upisale različite fakultete posle gimnazije. Nisu više delile klupu. Čak ni sličan raspored. Do kraja drugog semestra nisu već znale kako ona druga provede dan. Ali su se viđale. I čule. Na pauzama su se kuckale. Na dosadnim predavanjima pogotovo.
Prvi raspust posle juna zatekao ih je pomalo zbunjene. Bilo je dana kada nisu imale jedna drugoj šta da kažu. Tako su počele da se viđaju ređe. Izgovor: moram da učim. Moram nešto mami da pomognem. Moram da sredim skriptu za septembar. Lako je tebi, ti si još u junu dala uslov. Sa izgovorima su se udružila sitna peckanja i prebacivanja. Pa su se proredili telefonski pozivi.
– Ej, glupo je da pravimo račun matorcima. Što ne otvoriš Fejs?
– E pa meni je glup taj tvoj fejk Fejs.
U SMS poruke više nije moglo mnogo da stane. Misli su se zgusnule, a poruke proredile. Na kraju se svelo na dvonedeljno dogovaranje kafe, koja nikad ne traje duže od sat vremena – jer su obe zauzete. Kafa je bila bez šećera, a razgovor jednako gorak. U gorčinu su se uplele neke slatke veze, opasni momci i teški ispiti. Umesto ratluka ili kolača, razgovor su pratili zajedljivi komentari, ponekad podsmeh, ponekad šaljive uvrede. Dok obema nije postalo jasno da se nisu videle skoro dva meseca i da nisu osetile.
Ona osetljivija bi odmah pokrenula pitanje susreta u ime „starih drugarskih dana“. I to bi upalilo dva tri puta. Jalovi razgovori bi posvedočili još jednom kako se njihovo drugarstvo odavno razbolelo i da ga je nemoguće spasti. I onda su se pravile da to ne vide. Kad je već počelo, nek se i završi.
Godine i Fejsbuk bi donosili glasove – diplomirala, verila se, udala, porodila; Apsolvirala, raskinula, zaposlila. Glasovi bi bili daleki i nebitni, a fotografije na Internetu nestvarne. Nisu više ništa delile: ni radosti, ni čestitke, pa nije imalo svrhe da dele lajkove. Drugarstvu se desio život i one ga nisu spasle.
Trudnica u toaletu je čula vodokotlić u susednoj kabini. Sačekala je minut.
– Okej, izašla je. Bezbedna sam.
Otvorila je vrata i ugledala dekolte u ogledalu. Umesto pripite devojke, još jednom je videla devojčicu sa protezom kako se trese pred kontrolni iz matematike.
– Nadam se da si dobro. Idem sad, čekaju me.
Iz toaleta je ispratio blistav osmeh drugarice iz klupe. Tako to valjda ide. Život se menja i život nas menja. Sećanja nas čuvaju.
Jer neke ljude rastavi život, al’ im ne rastavi uspomene. U njima smo bezbedni.
