Devojke u školi i dalje sramežljivo uzimaju uložak iz torbe i brzo ga stavljaju u džep ili rukav. Ne daj bože da drugovi iz razreda vide šta im je u ruci. Ne tvrdim da će se svaki nasmejati, ali većina hoće, kao što će i većini devojčica biti neprijatno da kaže kada ima menstruaciju.
Prisetite se samo koliko ste puta drugaricu tiho zamolile da “pogleda iza”.
Koliko ste puta čuli eufemizam “oni dani”.
Zašto je to tako? Jednostavno: najgora uverenja o ženskom telu nastaju pod uticajem patrijarhata. Žena se i dalje smatra prljavom i grešnom tokom perioda menstruacije. To najbolje vidimo u raznim narodnim verovanjima koja se u nekim zemljama i dalje poštuju.
Recimo, postoji verovanje da testo koje je žena dotakla, a u tom trenutku je imala menstruaciju, neće narasti. Takođe, veruje se da tokom menstruacije žena ne sme prati kosu jer može da ostane neplodna, kao i da ne bi trebalo da ulazi u hram ili crkvu.
Suludo.
Menstruacija je biološka pojava koja pogađa svaku ženu i krajnje je zatucano da o njoj govorimo sramežljivo i šapatom.
Prvo moramo da bez ustezanja izgovorimo reč menstruacija.
Važno je da izađemo iz stega društvenih normi jer žena nije nečista tokom perioda, jedino nečisto je sposobnost patrijarhalnog društva da ubedi polovinu populacije da je biološka pojava koja održava ljudsku vrstu – prljava.
Nemamo vremena da udovoljavamo zadrtim verovanjima.
Nemamo vremena da gledamo plavu tečnost na reklamama.
Nemamo vremena da živimo u ludilu u kom devojčice ulaze u pubertet i ne znaju šta ih je snašlo.
I najmanje imamo vremena da slušamo uvijene fraze dok ignorišemo još jedan problem.
Taj nedostatak vremena koji ponavljam važan je zato što smo i dalje u društvu koje menstruaciju zove “oni dani”, vaginu “tamo dole”, neko je čak rekao da žena tada na slavi ne sme da jede žito, dečaci zadirkuju školske drugarice, žene je sramota da menstruaciju pominju pred braćom, ocem, drugarom, a iza svega toga stoji problem koji glasi: menstrualno siromaštvo.
Prvi korak ka normalnizaciji menstrualnog siromaštva je razbijanje tabu tema koje prate jednu biološku pojavu. Koliko nam tek treba vremena da ovu temu prestanemo da ignorišemo kada nam je sve što nju prati i dalje u ćošku?
U Indiji 12% žena ima pristup higijenskim ulošcima, dok ostatak koristi alternativu kao što su krpe i peškiri.
U Srbiji je Filozofski fakultet u Novom Sadu prva i jedina obrazovna institucija u kojoj studentkinje imaju besplatne higijenske uloške. Jedina.
Menstrualno siromaštvo nije jedini problem koji imaju žene u Srbiji i u svetu, ali je posebno važan.
Koliko košta biti žena? Iako ne volim da pričam o ličnim finansijama, ignorisaću neka lična pravila jer smatram da se na ovaj način mogu poistovetiti sa mnogim ženama.
Radim od svoje devetnaeste godine, što znači da sam radila kako bih platila studije. Taj period je, verovatno, među najtežim u mom odraslom dobu. Kirija, računi, knjige i hrana u Beogradu nije iznos koji se lako obezbedi ako mrtvi umorni nakon posla morate da spremate ispite i nikako ne dozvolite da izgubite budžet. Živela sam sa drugaricom sa kojom sam delila hranu, ali i higijenske uloške.
Ne znam koliko puta sam pitala: imaš li da mi pozajmiš uložak i ne znam koliko puta sam dobila isto pitanje od cimerke. Koliko god mi je taj period bio težak, i hvala svemu na svetu iza mene je, ipak sam ih imala dovoljno svakog meseca. Nekada jedva. Iz ovog ugla danas, pitam se koliko devojaka nema cimerku od koje će da pozajmi uložak?
S obzirom na to da je u Srbiji u 2019. godini stopa rizika od siromaštva iznosila 23,2%, ne možemo da ne zaključimo da se veliki broj žena suočava sa menstrualnim siromaštvom. Čitajući tekst Jelene Riznić (Ženska solidarnost), saznala sam da je kod nas i dalje porez na higijenske uloške 20% i da se oporezuje kao luksuzna roba. Ovo je podatak koji tera da se dobro zamislimo.
Vreme da na menstruaciju ne gledamo kao na sramotu je upravo sada.
Vreme da se uloške ne klasifikuju kao luksuz je upravo sada.
Ovaj problem treba ponavljati svakog dana glasnije od prihvatljivog glasnog, dok svima ne uđe u glave. Previše smo godina na ovoj planeti da bismo zapostavljali značaj podignutih granica i ukudanja nelagodnosti koje prate menstrualnu tematiku.
Svakodnevno nas ćuškaju i spotiču ograničeni stavovi. Naš zadatak je da učimo žene da se ne treba stideti najnormalnijih stvari.
Znate li kako ćemo to učiniti?
Bez ustezanja ćemo reći da imamo menstrualne bolove, a ne “ženski problem”.
Edukovaćemo dečake i devojčice i odrasle ljude koji se dure što ne želimo da živimo u kutiji.
Borićemo se zbog svake devojčice danas i svake koja ostaje iza nas.
Nećemo okretati glavu.
I nećemo spuštati pogled.
