Da pretjeruješ u psovkama, hrani, piću, izgladnjivanju i tišini. Uvijek prvo ide to „pre“ pa onda sve ono što ne smiješ da budeš. Rijetko si prelijepa, prepametna, prezgodna.
I kada jesi, to zvuči pogrešno.
I onda misliš da sve to nisi ti nego taj odraz u ogledalu. Ono što ljudi vide, a ne ono što ti stvarno jesi. Ona u ogledalu je ta koja pretjeruje u svemu, ona je kriva. Krivac mora da se kazni.
Kloniš je se, izbacuješ taj prefiks iz svog uma, iz svog opisa i iz sebe.
Jednog dana onoj „pre“ u ogledalu dosadi. Pobuni se onako prezatvorena. Nije u redu kaže da sve ovo nestane. Ne želi ona samo da postoji. Htjela bi i da živi.
– Čiji život, pitaš je. Tvoj?! Moj!?
– I ovako si sve upropastila, kažeš joj.
I u svađi ti joj fino glasno ( ali ne preglasno) kažeš da se pokupi iz svoje strane ogledala i ode negdje predaleko. Ona ti odgovori da si joj dosadna ti koja si podložna drugima, nerviraju je neformalni razgovori, tišina i galama.
I odjednom je nema.
Rješenje, pomisliš. Tako je jednostavno.
Srećna ideš u krevet, živiš i jedeš kuhanu rižu sa carskim povrćem.
A onda jedne noći shvatiš da opet nešto nije u redu. Da nije rješenje bilo prejednostavno? Ili uopšte nije bilo rješenje.
Jer opet si debela, mršava, glasna, tiha, glupa.
Samo bez tog „pre“.
Previše ti fali.
Nema nje, nema ni tebe.
Tražiš je u onim kilogramima viška, u ponekoj psovki koja ti izleti, u “1000 zašto, 1000 zato”, u bakinom novčaniku za sitniš.
Prestani. Prestaneš.
Više ne čuješ komentare, više te ne žuljaju tuđi pogledi, više te ne zanima.
Ponekad dugo gledaš u ogledalo tražeći i najmanju promjenu rasporeda stvari na njenoj strani. Jednom ti se učinilo da je drška onog plavog lončića odjednom okrenuta na desnu stranu, a uvjerena si da je bila lijevo.
Dva dana kasnije primijetiš mig. U milisekundi.
Počneš da dišeš punim plućima jer očekuješ da će se u svakom dahu pojaviti ona. Obučeš onu crvenu majicu koju su drugi komentarisali jer znaš da je ona voli.
Ponekad tražeći nju u ogledalu, vidiš sebe.
Ponesena upornom dubokim disanjem, na onom velikom sastanku odlučiš da budeš glasna, tapšanje kolega po ramenu zbog odlične ideje te ohrabri i pošalješ mu onu poruku sto je draft već tri mjeseca. Stigne i odgovor.
Onaj kom si se najmanje nadala jer si mislila da je on predobar za tebe. Pitaš frizerku kako bi ti stajala smokey lavanda, a uskoro i otkriješ da je odgovor savršeno. Presavršeno.
Jednog dana, prođeš pored ogledala i zaustavi te neki sjaj. Tvoj sjaj. Voliš ono što vidiš. Čudno ti je. Nisi navikla.
Gledaš svoj sjaj, sebe, sve što jesi.
I onda krajičkom oka, prvo ponovo vidiš mig, a onda i nju. Srećna je.
Možda malo glasna, ali tiha kada treba da utješi. Malo i nezgodna, ali zgodna u novom kaputu. Možda malo visoka, ali dovoljno malena da se sakrije u nečiji zagrljaj.
I drška lončeta u ogledalu je opet na pravoj strani.
I ti si.
Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke.
