“Ali može samo jedan roditelj”, ponavlja doktorka, dok muž zatvara vrata od ordinacije klimajući glavom u znak razumevanja instrukcija. Pa i on je roditelj, zar ne?
Loša zvučna izolacija mi dozvoljava da čujem razgovor koji se nastavlja u ordinaciji, između ostalog, pitanje doktorke “a jeste li sigurni da nećete da uđe majka? Majka zna bolje”. I možda majke stvarno znaju bolje, ali to ne znači da treba uvek i sve one da rade.
Analiza Republičkog zavoda za statistiku kaže da se očevi kod nas u proseku detetom bave (dramska pauza… bubnjevi!) – 11 minuta dnevno. U danu koji ima 1.440 minuta. To je manje od 1% vremena dnevno.
Izašla sam iz porodilišta u znatnoj prednosti u odnosu na muža. Sa bebom sam provela nekoliko dana sama, pored toga što je rasla u meni devet meseci i činjenice da sam je rodila, držala u naručju dok je još pupčanikom bila vezana za moju utrobu i što sam od tog trenutka njen izvor hrane, tečnosti i utehe – moja uloga u bebinom životu je neupitna. Majke su najvažnije, nezamenjive, a šta je sa očevima? Koja je njihova uloga u životu dece?
U istom hodniku Doma zdravlja u kom sam ostala, čujem jednu majku koja pokušava da natera dete da je posluša, izgovarajući svima nam dobro poznatu rečenicu “nemoj da ti zovem oca!”.
Dok razmišljam o naših prethodnih mesec dana života u kojima je moj muž promenio više pelena od mene, oprao više ukakanih guza, sigurno više puta sterilisao flašice i jedini peglao pelene – ne mogu da zamislim da ikada izgovaram ovu ili sličnu rečenicu kojom pretim detetu njenim tatom.
Prvih dana nas dvoje smo se gotovo trkali do kreveca kada bi se začuo bebin plač ali sam ja vremenom odlučila da predam štafetu tati u svim aktivnostima u kojima nisam neophodna. Sada mi više uživanja pričinjava glas mog muža koji priča neke gluposti umilnim glasom kako bi animirao bebu dok je presvlači, nego da je ja sama presvlačim.
Gledam ga dok je pažljivo briše nakon menjanja pelene, prateći instrukcije patronažnih sestara da devojčice treba da se brišu spreda ka pozadi. Zaljubljujem se iznova u njega dok duva u svoje ruke i trlja ih pokušavajući da ih ugreje pre nego što dodirne i dalje isperutanu kožu našeg deteta.
Kako smo odlučili da bebu hranimo isključivo humanim mlekom, ja sam stalno potrebna kod kuće i uz bebu i to ume da bude naporno, pogotovo noću kada se beba budi na svaka tri sata da bi jela. Zato smo se nas dvoje podelili u noćne smene – ja je dojim u tri sata ujutru a on je, mojim mlekom iz flašice, hrani u šest dok ja ne ustanem u devet ponovo.
On ne može da je doji, što znači da često ne može da je uteši, ali može sve ostalo što mogu i ja. U roditeljskom poslu smo jednaki ili makar ka tome težimo.
“Divno je što imate muža koji vam toliko pomaže” komentariše druga doktorka dok moj muž oblači našu ćerku, a ja stojim pored. Kroz glavu mi prolazi jedan tvit “nije to moje dete, nego naše. I ne pomaže, već biva otac”.
Šalju nas u sledeću ordinaciju da primimo vakcinu, gde opet važi pravilo može-samo-jedan-roditelj i opet ulazi moj muž a ja ostajem ispred, suočena sa zbunjenim i osuđujućim pogledima ostalih roditelja. Osećam se kao nesposobna majka – mora da mi nešto fali, pa zato otac mora da uđe sa detetom.
Neretko, zbog svega naučenog od naših majki i baka, mi žene imamo tendenciju da se guramo i da na sebe preuzimamo poslove koji su u društvu označeni kao “ženski” i tako ostavimo malo prostora za očeve. “Daj meni, ja ću brže/bolje/lakše” htela sam da izgovorim svaki put kada je moj muž naopako stavio pelenu ili se borio sa bodićima koji se oblače preko glave.
Teško je da stojiš sa strane i ne preduzimaš ništa, pogotovo ako se u tom trenutku dete rasplače. Ali je neophodno, pre svega zbog naše dece – njihovog psihološkog zdravlja, samopoštovanja, razvijanja socijalnih kompetencija, da i tatama damo prostor da budu roditelji – ravnopravni učesnici u odgajanju dece a ne samo pomagači.
Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs
