Neki smo došli na svet, eto tako.. da se ispuni forma, da se rodbina ne ruga…
Dete sam roditelja koji su opsednuti jedno drugim, ličnim uspesima, materijalnim vrednostma. Nikad nisam imala njihovu ljubav, dodir, zagrljaj, nežnost, podršku i razumevanje, nego samo očekivanja, kritiku, i hvaljenje drugima ako bih u nečem uspela.
Trudila sam se da uspem u mnogo čemu da bi dobijla njihove pohvale, kao zamenu za ljubav.
Rasla sam i sad živim da čujem pohvale od njih. Ali to nije ljubav. Jer imam decu i tek sad znam šta je majčinska ljubav i tek sad znam koliko je nisam imala i tek sad vidim da sam je tražila u partnerskim odnosima a nje nije bilo ni tamo.
Depresiju imam od kako znam za sebe samo što sam kod psihijatra otišla tek kad sam mislila da ne mogu da živim više bez ljubavi, kad je život od mene tražio mnogo, kad su me deca iscrpljivala a pomoći nije bilo ni od kuda. Nikakvim drugim metodama, prirodnim, alternativnim, nisam uspela da je izlečim, osim lekovima.
Depresija je bolest emotivnih i onih koji pate zbog nedostatka ljubavi. Našla sam je u mnogim ljudima. Ali je tuga i sećanje na detinjstvo u kom nije bilo topline strašno. To je neizlečivo i nepovratno. Mislim da ne treba svi da rađaju decu. Ljudi koji misle samo o sebi, i oko kojim mora da se vrti svet ne bi SMELI da imaju decu.
Nasilje ne mora da bude samo fizičko. Čak ne mora da bude ni psihičko. Nema goreg nasilja za dete od zapostavljanja. Ja sam zapostavljano dete čije su se potrebe slušale i ispunjavale samo ako su zadovoljavale društvene norme i uklapale se u ram slike „srećne porodice“.
Nisam sigurna da znam šta je snobizam, ali moglo bi se i tako negde podvesti.
Lečenje nekih kompleksa preko deteta koje je moralo biti lepo, umiljato, poslušno i kasnije uspešno. Bila sam sve to. Ali njihovi kompleksi i dalje nisu izlečeni. Upropastili su psihu jednog deteta, jednog čoveka samo zbog onoga „šta će ljudi reći“ .
Držim se toga da je najstrašnije od svega – šta će drugi reći i živim danas.. (već dubogo u drugoj polovini svog života) onako kako mislim da treba..
Iz detinjstva se ne sećam toplih supa, kolača, igara, grljenja, opuštanja, poverenja..sa mamom i tatom. Ali sećam se da sam morala imati najlepše cipelice, haljinu, lutku i nameštaj.
Što je najgore milsim da se ni oni između sebe ne vole nego je sve stvar nekog dokazivanja. Više me i ne zanima. Nisam rasla u ljubavi. Ostala sam je željna. A jedan život i jednu majku sam imala..
Sara Kej
Preuzeto sa: uspesnazena.com
