Ženo. Ti, koja zarađuješ. Ili, koja radiš kod kuće. Ti, koja podižeš decu i čitaš knjige i blogove o vaspitanju. Ti, kod koje je pritisak sve veći, a samopouzdanje sve manje.
Ti, koja preispituješ sebe i neumorno se trudiš da budeš bolja. Ti, koja se svaki dan dižeš već umorna i prijanjaš tiho kao teretnjak na svoje obaveze. Koja se godinama nisi odmorila. Kojoj se smučio ukus kafe. Ti, koja smišljaš, nabavljaš, kuvaš, štediš, brineš se šta će ostati za sutra. Koja pere, slaže, skuplja, ušiva, lepi, popravlja, čisti desktop, stalno briše stalno lepljive ručice, kvake i ivice. „Mama, ti si majstorka.“ Briše guze i noseve.
Ti, koja animira, posmatra, procenjuje, razmišlja, izvodi, zabavlja, teši, grli, umiruje, uspavljuje. Koja je na raspolaganju u bilo koje doba dana ili noći. Ti, koja cedi sebe kao krpu da iz sebe izvuče još neku kap, da da porodici. Ti, kojoj je rezervoar stalno suv, ili skoro suv. Pa ipak nezaustavljivo guraš dalje.
Ti, koja se nosiš sa nekim, novim ili starim, uvredama i batinama.
Ti, koja sebe nahraniš. Da sebi pripremiš voćnu ili povrtnu salatu. Sebi. Ne setiš se, ne stižeš, nemaš snage, nisi došla na red. Ti, koja ne dozvoljava sebi ni da zaplače. Ko ima vremena i živaca sad da se raspravlja sa neredom vlastitih suza, kada stalno brišeš dečije. Ti, koja se ozariš, izvučeš osmeh odnekud iz sebe i dočekuješ porodicu sa zagrljajima i ljubavlju.
Ti, koja i poludiš, i drekneš, i dereš se, i udariš. Iako znaš. Čitala si. Sve znaš. Ti, koja se stalno preračunava da li da spava, čisti, kuva ili čita. Pa onda čistiš. I bleneš, kao i ja, u ovaj prokleti blog. Ti, koja i kada radiš nešto što ti prija, radiš to da bi se osećala dobro – zbog dece. Ne, nisi ti u ulozi žene kao žrtve. Samo, nekad je teško.
Nemam savet za tebe. Nemam. Jer ti se smučilo. Jer ti to već znaš. Jer i ja znam. Ne želim ništa da ti kažem. Samo da te pogledam u oči.
Ništa više.
