Mržnja prema sopstvenim odlaganjima čin je odbijanja dubljih, osnovnih slojeva odmora, iz kojih potiče stvarno delovanje. Odmor je odustajanje od korišćenja već iscrpljene volje kao primarnog pokretača delovanja, sa njenom neprekidnom spoljašnjom potrebom da se nagrađuje postavljenim ciljevima.
Odmor je odustajanje od brige i straha i osećaja da nešto nije u redu sa svetom ako mi prestanemo da budemo tu i ispravljamo ga; odmor je doslovno ili figurativno povlačenje od spoljašnjih meta i prebacivanje cilja, ne na nepomičan centar mete, zamišljeno stanje savršenog mirovanja, nego na unutrašnje stanje prirodne razmene.
…
Odmorni smo kada pustimo stvari na miru i kada pustimo sebe na miru, da radimo ono što radimo najbolje, dišemo kako telo želi da dišemo, hodamo onako kako smo napravljeni da hodamo, živimo u ritmu kuće i doma, dajući i primajući kroz kuvanje i čišćenje.
Kada dajemo i primamo na lak, osnovan način, mi smo najbliži svom autentičnom biću, a najbliži tom biću smo kada smo najodmorniji. Odmor nije samoudovoljavanje, odmor je priprema da damo najbolje od sebe, i možda, najvažnije, da stignemo na mesto sa kojeg možemo da razumemo ono što nam je već dato.
…
Odmorni, mi smo spremni za svet, ali nismo njegovi taoci; odmorni, mi ponovo brinemo o pravim stvarima i pravim ljudima na pravi način.
U odmoru mi ponovo postavljamo ciljeve zbog kojih smo velikodušniji, hrabriji, više nalik na poziv, neko koga želimo da se sećamo, i neko koga i drugi žele da se sećaju.
Preuzeto sa: instagram.com
