Bojana odjednom nije više bila dobro društvo za mene, jer nije odličan đak

Ova romansa je u stvari priča o dve Bojane koje se nikada nisu upoznale (a verovatno ni srele). Ako postoje bočni hodnici vremena, njihov se susret mogao dogoditi tamo. S jednom Bojanom sam delila školsku klupu, tamo u mom selu, a druga je sa mnom polagala ispite i gledala jednu pozorišnu predstavu.

Bojana broj jedan je bila devojčica sa rupicama i uvek uredno začešljanom kosom. Odličan đak, pa onda jak četvorkaš, da bi nekako osnovnu završila sa jedva vrlodobrim uspehom. Zbog tih trojki iz istorije i dvojki iz matematike na listi moje mame bila je ocenjena vrlo nisko – što se ona mala Bojana onako pokvarila, ne može da se igraš sa Bojanom, opet si dala Bojani svesku, videćemo kako će ti je raskupusanu vratiti.

Bojana odjednom nije više bila dobro društvo za mene, jer nije odličan đak.

Prestale smo da se družimo. Jer je i ona, tamo s druge strane, svakodnevno slušala – vidiš kako je Nevena odličan đak, treba više da se igraš sa njom, pogledaj kako je uredna Nevenina sveska, treba više da se ugledaš na nju! Kako ona može tako lepo da uči?

Za Bojanu odjednom nisam više bila drugarica, nego “ona dobra devojčica iz odeljenja” sa kojom je porede.

Prestale smo da se družimo.

Ipak, u nekom kutku zaboravljenih i nedovršenih sećanja, Bojana i ja se smejemo u školskom parku, negde oko ponoći. Imamo po 17 godina i preslišavamo se šta su nam majke sve rekle. Pomalo smo pripite (koliko mogu devojke koje po treći put u životu piju pivo), delimo cigarete i misli o životu koji nas tek čeka, a najviše pričamo o momcima.

– Ne mogu više da razmišljam o tome kako treba da se ponašam i izgledam da bih se nekome dopala. Dokle više ta podešavanja? I čemu? Samo da bih našla nekog. A što je, bre, to toliko važno? Hoću da se nekom dopadnem baš takva kakva jesam.

– Dok tražimo, maštamo i krojimo sebe, smišljamo verzije i varijante, modne kombinacije i damsko ponašanje, ispostavi se, ne znamo ni šta smo tražile.

– Pa to je uglavnom zato što ne znate šta hoćete. – kaže Mihajlo, za kog svi znaju da je zatreskan u Bojanu.

Ona prasne u smeh i okupa nas pivom.

– A vi ste mi ako mudraci, hoćete da je devojka riba, al’ da vas ne smara! Da se smeška i da je smerna, a ovamo da vam da u mraku. Kad će neko da bude hrabar da voli devojku takva kakva jeste, ha?!

Mihajlo je ćutao jer je znao da je sve što kaže pogrešno. Bio je dovoljno pametan. Ne ulaziš u raspravu s devojkom  na koju se ložiš. Pogotovo kad je pijana. Niko nikad nije saznao kako mu se ta strategija isplatila.

Ovde se gasi to sećanje. Sa Bojanom mogu da povežem još jedno, kad se tri godine kasnije sretnemo u prolazu na Zelenom vencu.

– Raskinula si sa onim momkom, stvarno?!

– Kojim? – pitam nevešto, a znam da misli na Jovana.

– S onim što ti je citirao Crnjanskog – smeje se. – Kakva šteta, Nevena! Izgledalo je kao da ste ceo život zajedno. Znaš ono, suđeni jedno drugome. – njen zvonki smeh odzvanja i dalje Zelenjakom.

Zelenjak je tačka u kojoj se, kao dve stranice godinama neotvorene knjige, lepe priče o Bojani broj jedan i Bojani broj dva.

Bojana broj dva je moja koleginica s fakulteta koja gotovo nikad nije dolazila na predavanja. Pojavljivala se samo na ispitima i vežbama na kojima se beležila “aktivnost na času”. Zbog tog nemara (koji je ona lično zvala sloboda volje) profesori su je kažnjavali osmicama čak i kada je najbolje odgovarala u klasi. Jednostavno, sloboda se skupo plaćala u akademskim krugovima.

Pexels.com

Jednom smo se srele na Zelenjaku, skoro na istom mestu gde se Bojana broj jedan prisetila moje srednjoškolske romanse, i odatle me je odvukla ka Terazijama.

– Hajde, hajde, idemo u pozorište! Kakva predavanja? Ma ‘ajde, ko je još lud da sluša o realizmu! Idemo na predstavu u JDP, za studente umetničkog fakulteta ulaz je besplatan!

– Ali, Bojana, mi nismo studenti umetničkog fakulteta.

– Kako nismo? A šta je književnost?! Umetnost, Nevena! Bez nas ne bi glumci imali po čemu da igraju uopšte! Molim lepo!

Iste reči je, malo agresivnije, izgovorila i na blagajni pozorišta, kada se na zgražavanje otmeno odevene gospode i dama, “beogradskog EUROkrema” kako je rekla, ugurala kroz vrata i ušla u salu.

Ne znam koja je to energija bila u njoj, ali je uspela da uvede mene i još tri kolege sa književnosti mašući indeksima Filološkog! “Ovo je Akademija umetnosti, gospodo! Treba napisati pozorišni komad, NA PI SA TI, lako je da se glumi!”

Posle je dugo držala predavanje u separeu obližnjeg kafića o svojim utiscima o predstavi, o brutalnoj podeli i nepravdi, a najviše o “dečacima”.

– Mislimo sve da je zbog romantike, da nam trebaju bombonjere, knjige i cveće. Da mirišemo kao proleće kad se zaljubimo, da se stopimo sa tim osećanjem da pripadamo nekome. Al’ ne lezi vraže, ne možeš da pripadaš nekome ako prvo ne pripadaš sebi! To ti ja kažem!

Moraš da znaš ko si, pa onda da se nekom drugom dopadneš baš takva kakva jesi. Šta je smešno, miševi?! – prostrerila je pogledom momke za našim stolom. – Kao da nisam u pravu? Sve ste nam oteli! Ceo program književnosti 20. veka je vaš! Četiri žene zastupljene, ej! Samo četiri žene u jednom veku književnosti!

– Pa kad nisu napisale ništa vredno čitanja. – oglasio se Nikola, mlađi kolega kome je Bojana posebno smetala zbog svoje “slobodne volje” i nekanonskih tumačenja književnosti.

– Šta si rekao?! Je l’ čuješ ti, Nevena, šta on kaže?! Kako te, bre, nije sramota?!

Uspomena je previše bučna posle ove tačke, pa je napuštam kao što sam iste te večeri izašla iz kafića izgovarajući se da moram da učim. Sutra mi je Bojana rekla kako je spavala s Nikolom, pa se razočarala.

– Ah, šta da ti kažem, ko sa decom spava upišan se budi, valjda! Ne znam šta mi je bilo da se mlatim s dečurlijom!

***

U nekom trenutku, na čudesnoj mapi sećanja, traženja i traganja, raznoraznih momaka što zbunjeno pokušavaju da ti uvuku ruku ispod majice, uvek zasvetle dve Bojane koje pričaju o tome kako im je dosta pretvaranja i kako žele da ih neko voli baš takve kakve jesu.

– Dopadaš mi se mnogo. Baš takva kakva jesi, znaš – čujem Jovanov glas.

– Ja ne znam kakva sam. – kažem mu, očekujući da krene da mi objašnjava.

– Ti si ti. – kaže.

Sećanje se ovde ugasi. Nema te romanse koja može da traje srećno ako pre toga nisi u ljubavi sa samom sobom.