Život obojen muzikom i lepim emocijama Usnije Redžepove.
Ona je bila jedna od najistaknutijih pevačica narodne i romske muzike na ovim prostorima.
Rođena u Skoplju, makedonsko-srpska, a iznad svega jugoslovenska narodna pevačica romskog i turskog porekla – Usnija Redžepova, ceo radni vek provela je u Beogradu.
Kako je su je često mešale sa isto izuzetno talentovanom pevačicom Esmom Redžepovom, sa kojom, uprkos mnogim špekulacijama, nije imala nikakve rodbinske veze, Usnija se u početku u javnosti predstavljala pod prezimenom Jašarova, kako bi izbegla konfuziju.
Pevanjem je počela da se bavi polovinom šezdesetih godina dvadesetog veka, nakon što se 1964.godine preselila u Beograd. U svojoj plodonosnoj karijeri iznedrila je devet albuma i pet singlova i EP ploča. Bila je neprikosloveni majstor makedonske narodne pesme i numera sa juga Srbije, a njene interpretacije na romskom i turskom jeziku su parale dušu.
Ono što ju je vinulo u visine je njena uloga Koštane, po delu Borislava Stankovića, u predstavi Raše Plaovića koja se igrala na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu neverovatnih četvrt veka. Od 192 predstave Usnija je bila Koštana u njoj više od 150 puta.
“Ajde da igramo tvist”
Ova darovita žena, kako prenosi Biografija, rođena je 4. februara 1946. godine u Skoplju u Makedoniji. Otac Jašar je bio Rom, a majka Sabrina Turkinja. Oboje su imali prethodne brakove, a u ovaj je njena majka uvela dvoje dece. Kasnije je pristigla Usnija i još troje njenih braće i sestara.
Živeli su skromno u stanu u Skoplju koji je njen otac dobio od vojske. On je inače bio vodoinstalater. Majka je bila domaćica a sudeći prema brojnim intervjuima pevačice, njeno detinjstvo je bilo skromno, ali joj ništa nije nedostajalo. Ona je sama bila bila veoma stidljiva, i za razliku od svoje braće i sestara nije se usuđivala čak ni sa ocem da peva na slavljima i porodičnim okupljanima.
I kako to obično biva, čovek ne može da pobegne od svoje sudbine, pa je tako i Usnija igrom slučaja završila na tamičenju u pevanju koje je organizovalo Radio Skoplje. Njena interpretacija numere “Ajde da igramo tvist” Radmile Karaklajić oduševila sve, i slušaoce i muzičke urednike.
Žrtvovala očeva očekivanja za karijeru
Međutim, bez obzira kolika je bila potreba za jednim takvim ženskim vokalom, njen otac je bio neumoljiv, jer je u to vreme smatrano da je takav posao sramota za jednu ženu. On je želeo da njegova Usnija zavšri školu i postane vredna i dobra žena prema njegovim standardima.
Njegovo neprihvatanje ćerkine karijere išlo je do te mere da ju je, čak i kada je postala veoma uspešna u svom radu, često kritikovao zbog njenog oblačenja.
Po završetku srednje škole Usnija se otisnula od svojih i Skoplja i preselila se u Beograd gde je upisala Arabistiku na Filološkom fakultetu. Kako je živela skroman studenstki život, daleko od centra grada, u naselju Krnjača, odlučila je da peva u kafanama i restoranima ne bi li zaradila nešto novca.
Tokom jedne od tih večeri na kojima je bila angažovana upoznala je makedonskog muzičara koji je imao svoj ansambl Naska Džorleva, koji ju je pozvao da bude glavni ženski vokal u njegovom bendu.
U periodu od pet godina oni su zajedno nastupali širom Jugoslavije.
Fakultet joj je uvek nekako padao u drugi plan, pa iako se vratila na studije posle petogodišnje turneje, 1969. godine nije završila započeto i 1973. je potpuno napustila fakultet. Umesto nauke – prihvatila je ulogu Koštane u istoimenoj predstavi.
Tito i Kastro su bili njeni obožavaoci
Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito mnogo je voleo da sluša Usniju Redžepovu. Jednom prilikom kada je bila pozvana da zabavlja lovce na njegovom imanju u Karađorđevu konačno su se i upoznali. Posle nastupa prišao joj je Titov ađutant i rekao joj da predsednik želi da je upozna.
Pored njega, oduševila je i meksičkog ambasadora koji joj je rekao da bi želeo da ima neku njenu ploču. Izazvala je smeh u sali izjavivši da će mu poslati album ako joj ambasador da svoju adresu.
Takođe je jednom prilikom kada je u Jugoslaviju stigao kubanski predsednik Fidel Kastro, a Usnija je pozvana da zabavlja goste na večeri koju je za tu priliku Tito pripremio na Brionima. Celu noć, dok je pevala Tito joj je davao uporno znak da priđe njihovom stolu, ali je gajtan od njenog mikrovona bio suviše kratak.
Zato se Kastro podigao i preneo svoju stolicu tačno ispred Usnije, što su učinili i ostali gosti, a potom joj je predsednik Kube zatražio da mu otpeva pesmu „Ide Tito preko Romanije“.
Jedina želja joj je ostalo dete
Iste te godine na jednoj od proba “Koštane” upoznala ljubav svog života – Slavoljuba Šešića Šeleta, aranžera i muzičkog urednika na Radio Beogradu. Oni se međutim nisu odmah zaljubili, već su postali dobri prijatelji. Jednom prilikom Usnija je ipak priznala da je osetila ogromnu energiju “kada je Šele prvi put ušao u prostoriju”.
Tokom jednog putovanja u Nemačku drugarstvo je iznenada preraslo u ljubav i par se venčao 1978. godine u Beogradu. Ceo radni vek proveli su u centru Beograda, a potom su devedesetih gradsku gužvu zamenili sa vikendicom u Moštanici, nadomak prestonice Srbije, ali su tamo izdržali svega pet godina, jer su oboje bili veoma vezani za svoj užurbani život, koji im je nedostajo.
U jednom intervjuu koji je dala 2006. godine izjavila je da je njen brak divan i da jedino što joj u životu nedostaje su deca. Njena tuga za potomstvom je bila opšte poznata stvar o Usniji.
Sama u smrt
Svi koji su poznavali njih Slavoljuba i Usniju znali su koliko su njih dvoje bili nerazdvoji. Stoga i ne čudi što ju je njegova smrt 2013. godine veoma pogodila.
A stvari su se ubrzo i dodatno pogoršale, jer je čuvena pevačica uskoro saznala da i sama boluje od karcinom pluća. Iako je krenula na hemoterapije, i iako je njena prezimenjakinja Esma učinila sve da Usnija pređe na lečenje u Nemačku, bilo je prekasno za nju. Bolest je uznapredovala i metastaze su onemogućile svako dalje lečenje.
Prema pisanju tadašnje štampe, izuzetno se mučila u bolovima i teško disala, poslednje dane je provela ležeći. Navodno je i izuzetno smršala, do neprepoznatljivosti jer nije mogla da ništa da jede, samo da pije vodu.
Jednu od poslednjih izjava dala je u avgustu 2015. godine kada je kazala da je preživela dve hemoterapije, te da ju je druga doslovno uništila. Nije mogla mnogo da govori, a uzimala je i kiseonik.
Esma je do poslednjeg dana ostala uz svoju koleginicu, a redovno su je posećivale i druge kolege sa estrade.
Usnija Redžepova, posle duge i teške borbe sa opakom bolešću zauvek je otišla 1. oktobra 2015. godine., u 74. godini, u Beogradu. Iza sebe je ostavila život koji je bio obojen muzikom i lepim emocijama, brojne hitove, a njen prepoznatljiv izgled i prepoznatljiv glas upisao ju je u zvezdano nebo najboljih i najlepših pevačica u bivšoj Jugoslaviji.
