Poznata izreka kaže: Odustajanje nije opcija, a to su mislili i hrabri Marko i Marija Milutinović iz Beograda koji ni posle 10 godina mukotrpne borbe da se ostvare kao roditelji, nisu odustali.
Doneli su odluku da usvoje dete i da svoju ljubav pruže nekom mališanu kom je ona najpotrebnija.
Za tačno 561 dan, kako za Nova.rs navode, usvojili su predivnog šestogodišnjeg dečaka Alesandra, neobične loknaste kose i sjajnih očiju koji je njihov život za samo tri meseca pretvorio u najlepšu moguću bajku.
U Srbiji oko 400.000 parova ima problem s neplodnošću.
Prema podacima jedne od klinika gde se leči sterilitet, pacijenti su ljudi između 28 i 42 godine. Borba uglavnom traje od 6 do 10 godina, a istu takvu vodili su Marko i Marija Milutinović iz Beograda.
Posle niza neuspelih vantelesnih oplodnji, odlučili su se na jedan veliki korak – da usvoje dete. U tome su i uspeli, a posle 561 dana, šestogodišnji dečak Alesandro postao je član njihove porodce.
„Pre svega, moram da kažem da procedura o usvajanju deteta traje neopravdano dugo. Išli smo u školicu roditeljstva gde su nas procenjivali, a to sve može da se završi za kraći vremenski period, ali dobro. Krajem marta dobili smo podobnost, a dečak je došao kod nas na adaptaciju 16. septembra“, kaže Marko za Nova.rs odmah na početku priče.
Marija nam objašnjava kako je izgledala cela procedura oko usvajanja.
„Nama se na prvom susretu postavlja pitanje da li imamo određene preference. Ne možemo da kažemo da su to želje jer postoji samo jedna želja, a to je da usvojite dete. Nismo imali nikakve preference, mada ih neki parovi imaju. Nismo kalkulisali i to je verovatno i pomoglo da od momenta kada smo ušli u registar usvojitelja u Ministarstvu, da se mnogo brže ta naša želja ostvari i da usvojimo dete“, kaže Marija.
Marko dodaje da je njihov jedini zahtev bio da dete bude zdravo.
„Da li je beba ili ima 7 godina, da li je muško ili žensko, crno ili roze, nas to nije zanimalo. Ljudi nekako imaju spisak želja, pa sami sebe diskvalifikuju u celom procesu. Na kraju krajeva, mi smo ušli u taj proces zato što nismo mogli prirodnim putem da se ostvarimo kao roditelji. Svakako, možda je i bolje da kažete šta i kako, nego da imate predrasude kasnije“.
Marija, pak, naglašava da bi oboje prihvatili i da dete ima neki zdravstveni problem koji je rešiv.
„Nismo bili sigurni da bi mogli da budemo dobri roditelji detetu kojem ne možemo da pomognemo. Eto, to smo im direktno rekli. A ono što možemo da rešimo zdravstvenim osiguranjem, nije problem“.
Prvi susret
Milutinovići su krajem jula otišli u Centar za socijalni rad na sastanak, kada im je rečeno da su izabrani za usvojitelje.
„Pošto je bila sezona odmora, bio je dogovor da ostavimo upoznavanje za mesec dana kasnije. Tada je tu bila i hraniteljska porodica koja nam je ispričala sve o Alesandru, pa su za tih mesec dana oni pripremali njega, a mi sami sebe“, objašnjava Marko.
A prvi susret sa Alesandrom bio je predivan, opisuje Marija.
„Ja sam se zaljubila u njega. To je neverovatno koliko je ta emocija proradila. Čak sam se i sklonila u stranu, dok je Marko preuzeo tu prvu loptu. Ja sam ga tih prvih dana samo gledala, nisam znala kako da odreagujem od te silne zaljubljenosti.
I to nam se vrlo brzo vratilo, dete je predivno, oseća ljubav kao i druga deca. Najvažnije nam je bilo što smo uvideli da dete nema nikakvu traumu. On je od drugog meseca svog života u hraniteljskoj porodici. Da li se mi slažemo sa načinom na koji je odgajan ili ne, to je sada druga priča, ali dete je srećno veselo i druželjubivo, što je najvažnije“, smatra Marija.
Hraniteljska porodica je, smatraju, „odradila veliki deo posla“ što je Alesandro takav kakav je.
„Dugujemo im veliku zahvalnost i to ne može da se ospori. Naravno, ima nekih stvari kod deteta koje mi se ne dopadaju, ali to su moji lični stavovi. Alesandro je multipraktik, on sve voli, pa ne sumnjam da ćemo se u svemu dogovoriti. Kada je ušao u naš stan, odmah je seo za klavir da svira. Dakle, nije lupao, nego je sa obe ruke svirao. On igra, prosto da ne poverujete, sve ga zanima. Fudbal takođe. Dok mu, recimo, knjiga nije jača strana, ali polako, imamo vremena još do škole“, kroz smeh kaže Marko.
Milutinovići imaju kućnog ljubimca, preslatkog bostonskog terijera Moa koji je, smatraju, imao veliku ulogu u Alesandrovoj adaptaciji.
Zato i spava s njim i Marijom.
„Krevet nam je ogroman, ali je tata morao da bude prebačen u dnevnu sobu. Tako da Alesandro spava sa mnom i Moom“.
Proslavili šesti rođendan
Alesandro je za svoj šesti rođendan dobio najlepši poklon – roditelje. Marija i Marko su mu napravili žurku za pamćenje, a sva deca iz zgrade odmah su na prvi pogled zavolela novog druga.
„Ima dosta dece u našoj zgradi, već ima drugara s kojim će biti u odeljenju u školi, a učiće ga Marijina učiteljica kojoj je Marija bila prva generacija, a Alesandro će biti poslednja. Eto, sve same slučajnosti“, kažu oni.
10 godina trajala borba
Objašnjavaju kako je izgledala njihova duga i teška borba za potomstvo.
„Kada smo videli da se ništa ne dešava, rekli smo: to je to, šta nam je Bog dao, dao je. Pustili smo neko vreme da se odmorimo od svega i prosto se uvukla ta ideja o usvajanju. Zapravo, postakla nas je prijateljica Mima i njen suprug koji su isto usvojili dete, sada ulaze u proces usvajanja i drugog deteta, tako da su nas podstakli na to, objasnili nam kako sve to funkcioniše, davali savete…
Sve to zvuči bajkovito, ali naš sistem nije takav, pa nas je Mima hrabrila da ne odustanemo“, ističe Marko.
Iako je Alesandro jedan dobar, lepo vaspitan i pristojan dečak, ipak ima neke navike koje se njegovim roditelljima ne dopadaju.
Jedna od njih je probirljivost u ishrani.
„Rekao nam je šta voli da jede za doručak, šta za ručak, a šta za večeru. I onda mu ja kažem da mora da proba i nešto drugo. Taj proces je trajao sigurno 3 nedelje, sve dok on nije shvatio da sa mnom nema predaje i da neću odustati dok on ne proba i drugu hranu. Njemu je najveća kazna da ga izolujete od drugih jer je jako društven. I onda mu kažemo da nema kuce, igraće se sam u sobi i onda on shvati da treba da se prilagodi. On je mali tvrdoglavko“, kaže Marko.
A Mariji se ta tvrdoglavost najviše dopada.
„Alesandro ima sjajan karakter, dopada mi se što od malena zna šta želi, a šta ne. Neke stvari moraju da se poštuju, recimo da se jede kuvana hrana, raznovrsna, mora sve da se proba. Jako je važno birati šta je bitno, a šta nije“.
Za kraj razgovora, Milutinovići kažu da su svoj novogodišnji poklon dobili, te da žele svima koji su u sličnoj situaciji, da krenu njihovim stopama.
„Dete je najveći dar od Boga. Mi smo naše dete dobili i beskrajno smo zahvalni na tome što smo dobili jednog veselog i prepametnog dečaka kom ćemo da pružimo svu ljubav ovog sveta“, kažu nam ovi mama i tata.
