Lola ima svoju dodirnu tačku sa piscem Stefanom Tićmijem, lako je ‘vataju lutke i ponosno nosi “Kaput od mahovine”. Zbog toga je razgovor sa ovim mladim piscem bio pravo okrepljenje i živopisan ples rečima. Kao dobitnik nagrade Politikinog zabavnika za najbolju dečju knjigu, Tićmi neopozivo i neopisivo lako osvaja kako dečjeg tako i odraslog čitaoca.
U njegovim romanima otkrivamo univerzalne istine poput one da je “ljubav beskrajna potraga za toplinom”. Koketirajući sa lirikom, igrajući se rečima i jezikom, Stefan Tićmi je definitivno jedan od savremenih pisaca u regionu koje vredi čitati.
Lola: Kako je Stefan Tićmi počeo da piše? Jesu li ga potpuno “U’vatile lutke” ili je to bilo nešto što se “jednostavno mora”?
Tićmi: Dok smo krali modrocrvene trešnje, skupljali čaure i sličice, jurcali za loptom, dok su nas ‘vatale lutke, ništa se nije moralo. Dobro, sem da se igra i istražuje: te livada ova, te tavan onaj. A svuda okolo paučina, svuda okolo graja. Usta puna peska, kao i kovrdže. Poneko “piški mi se”, to je ono kad se kriješ a ostali te traže. I kao što kaže Hamvaš – nalog tvoga života nije da se mora jer se ne mora ništa. I tako je i bilo. Iako nismo imali pojma o mađarskom Hiperionu bili smo na neki način vođeni ovom njegovom rečenicom. Miris zemljane smole, vojnih opasača, trine ili miris buđi uvek me vrati u taj period odrastanja i tamo obično zateknem Stefana koji pokušava da dokuči život i u nekom trenutku se odlučuje da uzme olovku i počne da piše, reč po reč, rečenicu po rečenicu, neki treći, četvrti razred… I, eto, do danas nisam prestao. Valjda zato što je život neodgonetljiv, a hoćeš. Svakako, moja književnost je marinirana, da bi dobila na šmeku mora da odstoji. U glavi, folderu ili u senfu, svejedno.
Lola: Na početku romana “Ja sam Akiko” svaki čitalac ima priliku da dodirne tačku. To je dodirna tačka između pisca i čitaoca. Sa kojim piscima si ti ostvario slične dodirne tačke?
Tićmi: Sem što je dodirna tačka, to je, na neki način, i ključna tačka u romanu, tačka ključanja ali i mrtva tačka – jer sa mrtve tačke se uvek kreće… Što se tiče pisaca, poslednji koji me je očarao jeste Vojislav Despotov, psihopatak, baštovan, tvorac mašine za pravljenje oblaka… Preminuo ja na isti datum kada sam ja rođen, na datum od mraza i inja, ali to je tek trivija. No, inače, baš, baš, je duuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuučak spisak stvaralaca sa kojima sam ostvario dodirne tačke: od Maksima Gorkog preko Flobera do Handkea itd. itd. Pratim i književnu scenu u regionu i ima jako, jako puno dobrih autora i autorki.
Lola: Zbog čega će “ljubav beskrajna potraga za toplinom” i zašto će to uvek biti?
Tićmi: Ključ je u potrazi. Endorfin je u potrazi. Sve je u potrazi, traganju.
Lola: Tvoja junakinja mudra devojčica Akiko u jednom trenutku kaže da “dopušta sebi da bude”. Koliko često ti sebi to dopuštaš? Koliko je pisca i za stvaranje važno da bude svestan trenutka i sveta u kome živi?
Tićmi: Dopuštam sebi da budem kada sam svojim prijateljima, uz rebarca i pivo, kraj reke ili kraj sanduka, uz NBA utakmicu ili uz brdo. Pored logorske vatre ili kada sve pođe naopačke, svejedno. Nerazdvojni smo još od vrtića i ako me pitate jesam li bogat – jesam, mogu da ih nabrojim poimence. I ruku da dam usput, ako zatreba, ovu kojom pišem. A za stvaranje je potrebno biti svestan trenutka i potrebno je osluškivati. Pssssst. Pa čuješ vest: čovek je od NATO bombe koja nije eksplodirala napravio pojilo za svinje. I eto pesme, eto nas.
Lola: Podeli sa Lolama trenutak kad si saznao da si dobitnik nagrade “Politikinog zabavnika” za najbolju dečju knjigu.
Tićmi: Pa zanimljivo je što sam zapravo usnio jedan san, nekakvu ceremoniju, dodelu, gužvu i budim se, spremam i odlazim na proslavu u obližnji restoran. Onako pripit, uz sikter kafu, dok su konobari sklanjali uflekane stolnjake setim se sna, oko ponoći, guglam i pojavljuje se vest objavljena, tada, pre par sati: Tićmi u najužem izboru za nagradu politkinog zabavnika. Bejah zabezeknut.
Lola: Tvoj roman “Kaput od mahovine” prati tvrdnja da je “put do zvezda posut poezijom”. Zbog čega je lirika neodvojivi deo tvog stvaralaštva?
Tićmi: Ja sam ludački zaljubljen u naš jezik, u svaku reč. Jezik je moje igralište, u njemu čuči moje samopouzdanje, moje biće i nebiće, u jeziku je sve. Bilo je potrebno puno vremena i rada da dođem do neke svoje potke, flow-a, do prepoznatljivosti u izrazu i srećan sam što se to i desilo. Mojim književnim izrazom plove komadići sna, komadići voća, komadići nesvesnog, a nigde sidra. U suštini se sve vreme samo poigravam: rečima, situacijama. I uživam. To mrmljanje nad tastaturom samo naliči bajci, kao što u poslednjem prikazu o “Kaputu” veli Dimitrije Janičić, ali to uopšte nije bajka. To je samo bajkovit način pričanja. “Kaput” je svojevrsni nastavak “Akiko” po tome što ako se zaista živi autentično kao što ona živi onda se u nekom trenutku postaje Najdan.
Lola: Da li se tvoj život promenio otkad su se hiljade mladih (a i starijih) čitalaca zaljubili u Akiko i tvoje pisanje? Koliko zapravo čitalačka publika može uticati na pisca?
Tićmi: Život se neprestano menja jer se i mi ljudi neprestano menjamo, ćeliju po ćeliju, boru po boru, kao i priroda, vlat po vlat, iz korena, skupa. Sve je neka vrsta metamofoze, prilagođavanja. Slika, pesma ili skulptura samo je pokušaj da zamrznemo trenutak. Valjda umetnost tome i služi, da bismo se lakše vratili tom trenutku, opet – promenjeni. A takođe služi i da se međusobno prepoznajemo i mene raduje što moje knjige čitaju i deca ali odrasli sa podjednakim uzbudjenjem.
Lola: Koje tri knjige po tvojoj preporuci svaka Lola treba da pročita i zašto?
Tićmi: Fernando Pesoa – Knjiga nespokoja, jer joj se vraćam iznova i iznova.
Milorad Pavić – Unutrašnja strana vetra, jer ostane suva kad vetar duva kroz kišu.
Georgi Gospodinov – Fizika tuge, jer je lavirint, od sećanja, od lepog.
