,,Da li i Demokrate imaju bebe?”
Gledala sam u ženu koja je držala hrpu brošura. Zraci sunca su prodirali u paviljon, presijavajući se na njenoj šnalici dok se mrštila i čekala. Osjetio se slab miris sjena i stajskog đubriva pored štanda na kojem sam stajala. Razmišljala sam kako da odgovorim na ovo pitanje. Napokon sam odgovorila: ,,Pa, mislim da svi imamo alate za to.”
Pitala me je nešto sasvim drugo, ali je to bio odgovor koji je zaslužila.
Bila sam na štandu za Demokrate u Southern Utah, a naša grupa se isticala među morem crvenih, ruralnih i religioznih organizacija. Očekivala sam da će nam prilaziti ljudi koji nas ne odobravaju, ali nisam očekivala tako neobično pitanje od žene, koja je išla od štanda do štanda, promovišući svoj lični biznis.
Dala mi je dvije brošure. Dok je odlazila, pogledala sam jednu i shvatila da je njen posao, u stvari, pretvaranje ultrazvuka majki u DVD-ove s pratećom muzikom.
Sada sam ja bila ta koja se mrštila.
Da sam trudna, koju bih muziku odabrala? Temu iz filma ,,2001: Odiseja u svemiru”? ,,Mammas, Don't Let Your Babies Grow Up to Be Cowboys”? Ozzie Osbourne – ,,Crazy Train”?
Mislim da sam joj svojim nonšalantnim i šaljivim stavom dala još više na važnosti. Ipak, njeno ponašanje me iziritiralo. Dobro je znala da Demokrate mogu da imaju djecu. Međutim, ona nije smatrala da Demokrate žele da imaju djecu.
Pitala sam se da li je stvarno pomislila da ću joj ponuditi da ostavi brošure na našem štandu. Uzela sam brošure, spremila ih u torbicu i duboko udahnula. Ovo nije bio prvi put da sam ja – ili grupa s kojom se identifikujem – žrtva stereotipa.
Bila sam u svojim srednjim tridesetima i bez djece. Negdje sam pročitala da su žene poput mene sebične, usamljene, na pogrešnom putu ili jednostavno čudne. I zbog toga jer sam Demokrata (u Utahu, ni manje ni više), glasine su bile da je partija protiv djece jer podržava pravo na izbor (abortus).
Borba s tim stereotipima postala je dio mog identiteta tokom sljedećih 10 godina. Na ovaj način stereotipi štete ljudima: prisiljavaju ljude da troše energiju na odbranu umjesto da tu energiju koriste da budu svoji.
Nisam osjećala da za mene postoji vrijeme da razmislim da li želim da imam djecu ili ne. Bilo je ili/ili, s pridruženim pretpostavkama o mojoj ličnosti. Bila sam stigmatizovana jer sam bila nesigurna i zbunjena u to vrijeme.
Mnogo se toga može dogoditi u 10 godina. Nakon što sam se preselila iz Utah u Illinois, upoznala sam svog supruga i prošla kroz iscrpljujuće tretmane, te sam rodila kćerku u 44-oj godini. Budući da sam bila označena kao ,,stara trudnica”, imala sam, ne samo jedan, već i više ultrazvuka tokom trudnoće.
Ponekad, kada bi ginekolog nanosio hladan gel na moj stomak, pomislila bih na ženu na sajmu u Utahu i nasmiješila bih se.
Nekoliko godina kasnije, posao je odveo, mene i moju porodicu, u Teksas. Krenula sam na časove tenise. Bilo je nas tri i sve smo bile majke. Međutim, moje dvije koleginice su dobile djecu u svojim dvadesetima.
Njihove obrve su se podigle kada sam spomenula da sam imala 44 godine kada se rodila moja kćerka. Prestale su pričati, pa sam i ja prestala i nastavila vježbati servis.
Nekoliko sedmica kasnije, stigla sam na teren i udahnula svježi jesenski zrak – nešto što se ne smije uzimati zdravo za gotovo u Teksasu. Uživala sam u miru koji sam pronalazila u tim aktivnim, ali mirnim jutrima. Moj mir se narušio, dok smo se rotirale kroz forehand vježbu, kada je jedna koleginica izjavila da je napunila 40 godina.
Čestitale smo joj, a ja sam se pripremala da se vratim treningu. Ali umjesto zvuka teniskih loptica, čula sam je kako kaže: ,,Ne mogu da vjerujem da imam 40 godina – to je tako staro! Sreća da sam rodila kad sam bila mlada! Ko bi normalan želio djecu kasnije? Želim da budem zdrava kada odrastu, ne stara i bolesna.”
Spustila sam reket i zurila. Njena kosa je padala u uske kovrdže oko ramena. Okrenula je jednu oko prsta i pogledala u našu drugu koleginicu. Nije se usudila da pogleda u mene.
Druga žena je klimnula glavom. ,,Ako dobijete rano djecu, onda možete da uživate u roditeljstvu.”
Hladan jesenski vazduh sada je djelovao vlažno i oštro. Sjetila sam se nečega što mi je nekada rekao stari kolega: ,,Keri, imaš neobičnu sposobnost da nekome kažeš da ide u pakao na takav način da se osjećaju kao da bi zapravo trebali tamo ići.”
Ovo je izgledalo kao savršeno vrijeme da iskoristim tu vještinu. Pogledala sam instruktorku i vidjela kako čvrsto steže tenisku lopticu, koju mi je trebala baciti, prije nego što je počeo ovaj besmisao. Ništa nije rekla, ali njen izraz lica je rekao sve.
I ja nisam ništa rekla, pitajući se da li bi moj kolega bio ponosan ili razočaran mojom uzdržanošću. Imala sam 47 godina (što je izuzetno staro, prema mojim koleginicama) i već sam znala da bi moja reakcija bila beskorisna.
One su me osuđivale: Imati dijete, kasnije u životu, je besmisleno. Predrasude se rijetko mijenjaju, i bliske su njihovim rođacima – stereotipima. U ovom slučaju, implicitni stereotip je da su žene koje dobiju djecu u kasnijim godinama, mogle da ih imaju ranije, ali su namjerno odložile.
Ali to nije važilo za mene. Da, bila sam nesigurna u svojim srednjim tridesetim godinama, ali još nisam bila upoznala svog supruga. Da li sam trebala da zatrudnim u dvadesetim s nekim nasumičnim čovjekom, samo da se držim izmišljenog rasporeda?
Kada smo moj suprug i ja počeli da pokušavamo, podvrgli smo se brojnim postupcima vantjelesne oplodnje prije nego što smo otkrili da moj zid materice ima septum, što čini začeće nemogućim bez operacije i čini sve prethodne postupke uzaludnim.
Nije uvijek tako lako ostati trudna.
Ne može svako da bira da ima djecu kad god želi kao što može da odabere da kupi kapućino na putu do časa tenisa.
Naravno, žena u Utahu bi pretpostavila da sam kasno dobila djecu jer sam Demokrata. Ona i moje teniske kolege bi bili zanimljivi prijatelji, njihovi stereotipi i osude bi se preplitali u dvostrukoj spirali koja odražava DNK svijesti ove zemlje.
Nikada se nisam vratila na taj čas tenisa. Ali moji susreti tamo i na sajmu su me pripremili, ne samo za buduće stereotipe i osude, već i za osjećaje krivice.
Klimatska kriza – koju potpuno razumijem i o kojoj razmišljam svakodnevno – je glavni krivac, a roditelji nisu izuzetak. Nedavno, na jedno vrelo teksaško popodne, pročitala sam prijateljev post na Fejsbuku o CO2 emisijama povezanim s rađanjem djece i kako je najbolja stvar koju pojedinac može da učini da uspori klimatske promjene je da odluči da neće imati djecu.
Kada su me okrivili za neodgovorno ponašanje prema našoj planeti rađanjem djeteta, bila sam slomljena. I priznajem, malo uznemirena. Da li sam licemjerka koji brine o klimatskim promjenama, a ipak donosi drugo ljudsko biće na ovaj svet?
Misli su se vrtile, sjetila sam se dana kada mi je kćerka rekla da je izmislila novog superheroja: Djevojku prirode, čija je misija da pomaže životinjama i planeti Zemlji.
Djevojka prirode vozi bicikl, a alergije su njena jedina slabost. Moja ćerka je naslikala šarenu sliku Djevojke prirode, očigledno njen suptilni autoportret. Zapitala sam se šta je gore za planetu – imati dijete koje će uticati na emisiju CO2 svojim postojanjem, ili nemati dijete koje bi odraslo poštujući Zemlju i želeći da je spasi?
Previše smo strogi jedni prema drugima i prema sebi.
Ako sam nešto naučila od žene na sajmu, saigračica na časovima tenisa ili prijatelja na Fejsbuku, to je prihvatanje tuđih priča i razloga za imati ili ne imati djecu. Obećavam da nikada neću prepostavljati da znam vaše razloge iza ovih odluka.
Nikada vam neću postaviti pitanje zašto ste dobili dijete kada ste bili mlađi ili stariji. Nikada vas neću pitati zašto ste se odlučili da uopšte nemate djecu, ili ste postali roditelj na drugačiji način. I neću vas kriviti za globalnu krizu ako imate dijete; to je mnogo kompleksnija tema od toga. Prihvatiću vas i vaše izbore bez stereotipa, osude ili nabijanja krivice.
I prihvatam svoje. Da, demokrate takođe imaju djecu – čak i 44-godišnje demokrate koje se brinu o planeti. Samo pitajte Djevojku prirode. Ona će vam sve ispričati dok spašava svijet.
Prevela: Iris Janković
