Kada nas neko ne vidi onakvima kakvi zaista jesmo, to može izazvati osećaj tuge, bola i proces tugovanja. Ovaj proces neprihvatanja nas može pogoditi na dubljem nivou, jer se svi mi prirodno nadamo da ćemo biti viđeni, shvaćeni i prihvaćeni u svojoj autentičnosti.
Tugovanje zbog neprihvatanja je stvarno, i prolaze ga obe strane, samo na različite načine. Osoba koja ne može da vidi drugu onakvom kakva jeste, često prolazi kroz sopstvene unutrašnje konflikte, nesvesna ograničenja ili emocionalne blokade. S druge strane, osoba koja nije viđena može osećati gubitak, tugu, pa čak i osećaj odbačenosti, jer biti neshvaćen često vodi ka osećanju izolacije.
Iako su procesi možda različiti, nijedan nije lak. Emocionalno zrela osoba može prepoznati ove emocije i prihvatiti ih kao deo ljudskog iskustva, bez potiskivanja, i pronaći način da procesira tugu, ali i da postavi granice koje štite njeno samopoštovanje i vrednost. To ne znači da je bol manje stvaran ili značajan, ali omogućava da na kraju prihvatimo da drugi ljudi imaju svoja ograničenja i da njihov neuspeh da nas vide nije odraz naše vrednosti.
Ovaj proces ne umanjuje vrednost osobe koja ne prihvata. Ona možda nije u stanju da sagleda sve ili da razume, ali to ne znači da je manje vredna ili manje sposobna kao osoba. I ona prolazi kroz svoje izazove, predrasude, i unutrašnje konflikte.
Na kraju, obe strane se suočavaju s izazovima – osoba koja nije viđena s tugom neprihvatanja, a osoba koja ne može da vidi s ograničenjima koja ne dopuštaju stvarnu povezanost. Dakle, obema stranama ovaj proces može biti težak, ali on ne umanjuje ničiju vrednost. Radi se o različitim fazama u kojima se nalazimo, i ponekad je jedino što možemo da prihvatimo stvarnost, prođemo kroz osećaj tuge, i odlučimo kako ćemo dalje.