Piše: Nina Radojčić
Ima nešto ironično u tome što sedim usred leta ogrnuta džemperkom i pomalo smrznuta, u suncem okupanoj kancelariji, dok mi Insta storiji serviraju tuđe koktele i noge na ležaljkama uz more, iz svih mogućih uglova.
“Mi smo na poslu. Ostali na moru.” Zvuči kao reklama za zavist.
Ali, zaista nije. Bio je to usputni komentar-konstatacija mlađahne koleginice Ive. Vitka i vesela, u kasnim 20-im, poslužuje nam limun-nanu i gotovo prekorno gleda u otvoreno pakovanje njoj omiljenih Jaffa Cappucino napolitanki ispred mene,. Deluju joj kao nepotreban i surov izazov, kojem nastoji da odoli, a mi je opstruiramo. Za par dana kreće na more i čini mi se da sem tog limuna, vodi računa i o količini vazduha koji udiše. Iz moje vizure – nepotrebno mučenje, jer je zgodna kao boginja, ali… Osmehnem joj se, majčinski, s razumevanjem, ali i sa izvesnim, ličnim olakšanjem. Na pragu svojih 50-ih shvataš svu suludost jurenja savršenstva, u bilo čemu. Baš kao i uzaludnost držanja lekcija mladosti, koja veruje samo u sistem vlastite kože! I nezaboravno leto!
Ono u čemu se sigurno slažemo je da je leto sezona uspomena, ali i šansa za nove.
I za šta još? naglas postavljam pitanje i sebi i njima dvema.
Svesna sam da će već pomenuta Iva i druga koleginica Jovana, u srednjim 30-im, imati drugačije odgovore nego ja. Tri žene, tri generacijske dinamike, tri pogleda na leto.
Nekada sam, kao mlada, verovala da se sve važno događa leti, kažem. Ljubavi. Preplanulost. Promene. Sve ono što kasnije zovemo „period prelomnih odluka“. Leto je bilo pozivnica za beg.
Uvek negde u akciji – more, planina, festival, žurka do svanuća. Na brzinu spakovana haljina, više snova nego novca, i sve miriše na mogućnost.
“Pa da, sve to!” nadovezuje se Iva i dodaje: “Očekujem i flert na plaži. I 100 poruka na Instagramu nakon toga. I da se onda zaljubim. Ali ne baš ozbiljno”. Za mladost leto mora da bude događaj. I da traje dugo. I da bude zabeleženo. Jer ako nije snimljeno, kao da se nije ni desilo.
Jovana se odsutno smeška. U potpunosti oseća Ivin zanos, jer ga je skoro do juče delila. Sada leti pokušava da postigne balans.
“Meni leto znači da dete ne ide u vrtić, da muž ne zna gde su mu japanke, a ja radim iz vikendice sa sporim internetom i još sporijim nervima“, kaže Jovana, poluozbiljno, poluumorno. Poželi odmor, naravno. I dečiju ciku u susretu sa morskim talasima, ali kao da ne zna više da odmara, sama konstatuje. Leto je postalo komplikovano: koliko dana, gde da se ide, da li ima hlada, ima li signala, ima li ikoga ko zna da kuva a da nije ona? Leti, više nego inače, shvata da želi mir – ali da mir više ne uključuje tišinu, već odsustvo tuđih očekivanja. I da bar dva puta nedeljno sedne sama na kafu, bez griže savesti i bilo kakvih pitanja. “Dodaj tu napolitanku” kaže mi, dok s osmehom izvinjenja gleda u Ivu i pravdajući se dodaje: „Mala radost. Danas je petak, a već je ponedeljak bio težak.”
Razmišljam šta reći o sopstvenom doživljaju leta, na ovom iznenadnom, improvizovanom okruglom stolu. Nisam dugo mislila o tome.
Meni je leto, sada, više stanje nego sezona. Opuštenost, a spremnost. Za sve. Za letnji ples u dnevnoj sobi u majici za spavanje. Za poruku nekome koga dugo nisi čula. Za veče bez šminke. Za pitanje: „Šta mi stvarno prija?“ i dovoljno hrabrosti da poslušaš odgovor. Dani bez velikih planova. I ljudi s kojima mogu da ćutim. Leto je i kada svi odu, a ti ostaneš. I shvatiš da ti to prija. Da se više ne osećaš izostavljeno, nego smešteno – tačno gde treba. Da jedan trenutak može biti dovoljan. Da ne moraš sve da „doživiš”, jer si već mnogo toga proživela.
Letnji FOMO? Zamenila sam ga JOMO-m: Joy of Missing Out..
I tako, odjednom shvatiš: nisi ti ostala bez leta. Ti si samo naučila da ga napraviš. Tu gde jesi. Sa kim jesi. U telu koje si naučila da ne kritikuješ. I da u njemu, bez obzira na godine, iznova pronađeš ono što ti prija — ne ono što si mislila da moraš da voliš.
I tako se, svaka na svojoj temperaturi, zatičemo na istom mestu – pred letom. Jedna ga priziva, druga ga organizuje, treća mu se osmehuje.
Dok gasi klimu u kancelariji – ledari, Iva se smeje i dodaje: “Dakle, šta smo danas naučile? Leto ne mora da te oduva da bi ti prijalo. Nekad je dovoljno samo da te malo rashladi. I daj tu jednu napolitanku, pa nek ide život!”
