Kada zamišljamo razmaženu decu, mnogi od nas pomisle na tantrume zbog toga što ne dobijaju ono što žele, na to da im se govori da slede pravila ili jednostavno kada se suočavaju s bilo kakvim neugodnostima.
Rim Rauda, novinarka i porodična savetnica koja se godinama profesionalno bavi temama roditeljstva i vaspitanja, objasnila je u kolumni za CNBC Make It, kako da prepoznaš da je dete izrazito razmaženo, ali je i dala savete kako da se ove situacije poboljšaju.
Međutim, razmaženo ponašanje nema veze samo sa dečijim osećajem i insistiranjem da oni na nešto imaju pravo, i sa roditeljima koji im sve dopuštaju. Ono je mnogo više povezano s nezadovoljenim emotivnim potrebama, nejasnim granicama i nedostatkom veze. Kao istraživač i trener u oblasti svesnog roditeljstva, Rim Rauda je proučavala više od 200 dece i otkrila da razmaženo ponašanje ponekad može ukazivati na nezadovoljene potrebe.
Evo pet znakova da je dete ceo razmaženo – i kako roditelji mogu da pokušaju da promene ovo ponašanje:
Imaju problem da prihvate “ne”
Dete može da se protivi pravilima ne zato što mu ona teško padaju, već zato što nejasne granice čine da se osećaju zbunjeno i frustrirano. Ako pravila deluju nepredvidivo — ili ako dete oseća da nema moć u odlukama koje se tiču njega — može reagovati da bi povratilo osećaj kontrole.
Saveti za roditelje: Umesto da samo kažete „ne” i nastavite, priznajte njihova osećanja: „Vidim da si uznemiren jer želiš da se igraš, ali sada je vreme za spavanje.” Granice postavljene s ljubaznošću uče da pravila nisu pitanje kontrole — ona se tiču poverenja i sigurnosti.
Neprestano traže pažnju
Kada deca stalno traže pažnju, to često ukazuje na emotivnu disonancu ili nesigurnost u vezi sa njihovim mestom u porodici. Dete koje se ne oseća sigurno u odnosima u porodici može tražiti svega više: više vremena, više potvrde, više utehe.
Na primer, dete koje uvek prekida roditelje u pola rečenice, ili se lepi za roditelja u društvenim situacijama, ne radi to zato što je „nekontrolisano“, već zato što nije sigurno u svoju važnost kada nije u centru pažnje.
Saveti za roditelje: Posvetite 10 do 20 minuta svakog dana, bez distrakcija, kako biste se povezali s detetom. Što više vremena, to bolje. Igrajte se, pričajte ili samo budite prisutni. Iskoristite ove trenutke da im kažete: „Ti si dovoljno.”
Kada deca osećaju emotivnu sigurnost, potreba za stalnim potvrđivanjem opada.
Imaju tantrume kako bi dobili ono što žele
Tantrumi nisu manipulacija — oni su poziv za pomoć. Deca u napadu besa obično su preplavljena i nemaju veštine da obrade velike emocije.
Često se to dešava zato što dete oseća da nije saslušano kada su njegove emocije odbačene, da je bespomoćno jer ne može da utiče na odluke koje se odnose na njega, ili je previše stimulisano zbog previše buke, aktivnosti ili promena.
Saveti za roditelje: Ostanite mirni, priznajte njihova osećanja („Vidim da si stvarno frustriran”) i pružite utehu („Tu sam sa tobom dok se ne osetiš bolje”). Deca uče kako da regulišu emocije kroz vezu, a ne kroz kontrolu.
Izbegavaju odgovornost
Dete koje odbija da pospremi, izbegava domaći zadatak ili lako odustaje, nije samo „teško” ili lenjo. Umesto toga, možda je previše često bilo zaštićeno od izazova ili, s druge strane, gurnuto u nezavisnost pre nego što je bilo spremno.
Saveti za roditelje: Ponudite odgovornosti primerene uzrastu, kroz zajednički rad. Kuvajte zajedno ili rešavajte male probleme kao tim. Zapamtite da slavite njihove napore, ne samo rezultate. Kada deca osećaju da su sposobna i podržana, odgovornost dolazi prirodno.
Ponašaju se nezahvalno
Kada dete pokazuje nezadovoljstvo ili nezahvalnost zato što nije dobilo ono što želi, to često nije utemeljeno u tome što misle da imaju sva prava ovog sveta. To može značiti da se dete oseća nesaslušano, isključeno ili bespomoćno.
Kada deca stalno dobijaju igračke, slatkiše ili nagrade umesto emotivne povezanosti, to smanjuje njihovu sposobnost da cene ono što je zaista važno.
Saveti za roditelje: Zahvalnost raste iz veze. Uključite dete u značenje trenutaka, kao što je pomaganje u kuvanju obroka, pravljenje čestitke ili deljenje malih radosti kao porodica. Kada deca osećaju da pripadaju, doprinose i da su cenjena, zahvalnost dolazi sama.
Uvek podsećam roditelje da izbegavaju previše nagrađivanja dece. Na primer, ako pomognu da pospreme kuću, umesto da im daju novac ili slatkiše, možete reći: „Hvala što si pomogao. Mnogo mi znači i bilo mi je zabavno da radimo to zajedno.”
Cilj je da ti trenuci budu smisleni, a ne nešto što rade zbog nagrade.
Zadovoljenje emotivnih potreba vašeg deteta
Razmaženo ponašanje o kojem govorimo nije povezano s materijalnim izobiljem — to je vezano za emotivne potrebe. Prava veza nije samo u tome da provodimo vreme zajedno, već da učinimo da se dete oseća viđeno, cenjeno i duboko voljeno.
Kada roditelji pređu s kontrole ponašanja na negovanje veze, frustrirajući momenti postaju snažne prilike za izgradnju poverenja, sigurnosti i emocionalne otpornosti koja traje ceo život.
