Pretvaranje da ovo nije važno nagriza intimnost brže nego bilo kakav konflikt.
Seksualna terapeutkinja Claudia Six je za sajt Psychology today pokušala da razreši jednu od najčešćih i najtežih dilema parova.
Jedna od najbolnijih dilema sa kojima se parovi suočavaju jeste sledeća: jedan partner i dalje želi seks, intimnost i erotsku povezanost, a drugi ne želi. Ili ne može. Ili se više ne prepoznaje u tom delu sebe.
Ponekad je taj nesklad oduvek postojao. Jedan partner nikada nije bio naročito zainteresovan za seks, ali je to bilo podnošljivo, zanemarivo ili odlagano.
U drugim slučajevima, nešto se promenilo: menopauza, bolest, trauma, starenje, iscrpljenost, duboka životna prekretnica.
A ponekad je jedna osoba nastavila da raste – emotivno, erotski ili senzualno – ne uslovljavajući taj rast partnerovim učešćem. Sada je stigla na novo mesto, a odnos to nije ispratio.
Ono što ovu dilemu čini toliko bolnom jeste to što se ne radi o lošim namerama. Niko ne radi ništa pogrešno. Pa ipak, nešto suštinsko se više ne deli. Nešto za šta ste možda verovali da će uvek postojati.
Želja je spremnost da se uključite u odnos sa svojim ljubavnikom; ona nije isto što i uzbuđenje. I ne može se zaslužiti, zahtevati ili izvući iz obaveze. Ona reaguje na osećaj životnosti, sigurnosti, istine i slobode. Kada se ti uslovi promene, često se menja i želja. To ne znači da je osoba koja je izgubila interesovanje „pokvarena“. Niti znači da je partner koji i dalje želi seks površan, pun potreba ili umišljen.
Ali evo dela koji mnogi parovi pokušavaju da preskoče – pretvaranje da ovo nije važno nagriza intimnost brže nego bilo kakav konflikt.
Kada jedan partner seksualno utihne, drugi se često oseća napušteno, postiđeno zbog sopstvene želje ili suptilno okarakterisano kao „previše“. Kada jedan partner nastavlja da želi, drugi može da se oseća pod pritiskom, nedovoljno dobrim ili svedenim na ulogu koju više ne pristaje da igra. Vremenom, seks postaje merilo vrednosti, moći ili ljubavi – umesto mesto povezivanja.
Monogamija dodatno pojačava ovu napetost. Kada izaberete ekskluzivnost, implicitno birate jednu osobu kao svoj jedini erotski dom. Ako se taj dom zatvori, tuga je stvarna. Kao i ogorčenost, ako ne može da se izgovori.
Želja se ne može na silu vratiti, niti može da se potisne zarad lojalnosti. Rad je u tome da se kaže istina, a da niko ne bude proglašen krivim. Da se postavi pitanje: na šta moja želja reaguje? Ili na šta više ne reaguje? Šta se promenilo? Čega više nisam spreman/spremna da se odričem?
Neki parovi iznova pregovaraju o intimnosti. Neki redefinišu erotiku. Neki se suoče s granicama svog odnosa iskreno, umesto da tiho očajavaju. A neki otkriju da se ljubav i erotska kompatibilnost ne razvijaju uvek istim tempom.
Ne postoje jednostavni odgovori. Ali postoji jedna stvar o kojoj nema pregovora – integritet. Jer intimnost ne opstaje na prilagođavanju po svaku cenu. Ona opstaje na istini i hrabrosti da ostanemo prisutni kada je tu istinu teško čuti – čak i kada ugrožava priču koju smo sebi pričali o ljubavi.
