Ne pristajem više na dosadno, nezadovoljno, sebično, premalo…

Jer nisam navikla
da pristanem na manje od toga,
nisam naučena,
nije mi urođeno,
dato genima
ili u bajkama pred spavanje,
kada već
ceo život
vodim neke sulude borbe
zbog kojih će drugi biti ponosni,
a ja umorna,
ravnodušna kad sve prođe,
zbog kojih neće u meni
ostati
dovoljno reči
ma ni psovki,
a kamoli onih utešnih,
kada je već život doneo
odluke za mene,
umesto ja o njemu
pa me stvorio čvrstu i žilavu
i bacio nemilosrdno
u lavirinte bez kraja
i kaveze sa lavovima
željno iščekujući rasplet
i mene kao gubitnika
onda jedino što je sigurno
da nikako
i nikada
neću sebi dopustiti
jeste čovek
bez želja i strasti,
bez ikakvog traga ludila
koje će me održavati u životu,
jer znaš,
živote,
ne mogu
i ne pristajem više
na dosadno,
nezadovoljno,
sebično,
premalo,
na ljude ravne-linije,
želim sanjara,
večito dete,
nekog ko konačno
ima tu širinu
da prihvati
svaki moj zašiveni deo,
nekog sa kim ću pevati u dva ujutru
i putovati na onu stranu sveta
koju smo odredili
izvlačenjem šibica,
nekog sa kim neću
raspravljati o boji zidova
i težini dana,
hoću da mi dom bude
sloboda i pesma,
a ne bojno polje
ili spisak žalbi,
nekog kome neću morati
da čitam misli
ili pogađam kraj rečenice
jer ljudi su takvi postali,
u krv im je ušlo
da sve zamrse,
zakomplikuju,
da im je zanimljivo
samo dok pogađaju,
a baš to ne želim,
želim čoveka
kome sam najbolji prijatelj
u ovom usamljenom svetu,
koga ne drži mesto,
ali je siguran samo u to
da je moje mesto kraj njega,
koji će menjati buku
za tišinu sa mnom
i sve tišine
za buku sa mnom,
nekog ko je tako proklet
da bude običan
i da bude moj.
Preuzeto sa: instagram.com