- Šćućuriš?
- Kao mali ptići. Nadam se da ću ovde smeti da šćućurena zaplačem, a da niko ne vidi i ne čuje.
- Zašto želiš da niko na čuje?
- Kad čuju tuđu bol, oni se skamene. Kad vide tuđu bol, oni se uplaše. Pokazuju prstom. Gledaju te čudno. Kao da ne smeš da suzama pokažeš da boli. Valjda se uplaše jer pomisle da i njih to može da snađe. I zato bolje okreću glavu. Trude se da misle na cveće i ljubav, na muziku i Sunce.
- Ko su oni?
- Ljudi. Zato pitam da li bih ovde kod tebe mogla da se šćućurim kao što to mali ptići rade. Samo dok prođe bol. A posle mogu ponovo među ljude.
- Dođi. Šćućuri se. Plači.
