I
Tada se posvađamo,
Zovemo se “drugarima”
Pričamo o drugim ljudima
Iskustvima
I
Besno prekidamo vezu.
U danima kada se ne čujemo,
Kažem da je tako najbolje,
Tako je ispravno,
Kažem da nemaš moć nada mnom i ne možeš da me uznemiriš,
Mogu bez tebe i sasvim je sigurno da ti možeš bez mene,
Ali i milion puta pitam: “Ko si ti?”,
Stvarno ne možeš da upadaš u moje misli kada ti želiš
Ne možeš da zahtevaš
Ne možeš da tražiš,
Prokleto sam zadovoljna kada sam na tebe ljuta i besna,
Odglumim monologe u kojima teatralno napuštam sve
I
Ti sve to jednim pozivom pokvariš,
Jer sve što sam brižljivo pripremala da ću ti u lice sasuti,
Ja zaboravim.
Čujemo se između dva i četiri posle ponoći
Skoro svake večeri,
Za sve boju tvoga glasa krivim,
Ponekad me ušuška i na spavanje spremi,
A nekad razbudi i ogoli,
Na mom jastuku si i kada to ne želim,
Nekada namerno ćutim jer znam da nećemo progovoriti,
Ali si ti manje tvrdoglaviji i taj plan mi pokvariš baš kada želim da se inatim,
Mane ti smišljam i obećavam da ću pobeći,
Ali ništa to ne pomaže,
Kada ti smišljaš kako ćeš da me uhvatiš.
Koliko smo samo puta otišli na te suprotne strane,
A ipak se susreli,
Tu negde između dva i četiri,
Ozbiljne i neozbiljne razgovore vodili,
Smejali se do suza,
Kosmos pokidali na pola,
Raspravljali se i ljutili,
Glupirali i opsovali,
A najviše od svega,
Koliko smo se grlili
I
Zajedno,
Putem telefona,
Zaspali?
Čujemo se između dva i četiri posle ponoći
I
Znamo jedno sa drugim
Dok god se kao deca raspravljamo i krive Drine ispravljamo,
Samo ne znamo šta ćemo
Kada krenemo da osećamo,
Pa učinimo već znano –
Poziv prekinemo;
Ali nastavljamo da budemo jedno, nastavljamo da budemo mi.
Kako to prekinuti?
Preuzeto sa: insp.rs
