Ali, o nekim stvarima moraš govoriti, jer kako bismo drugačije znali da nismo sami, da ima i drugih kojima su se te iste stvari dogodile, isto ih bolele, isto im bilo teško da govore o tome, i tada i uvek.
Eto, tako ni ja nisam govorila o tome da sam “mama duginog deteta“. Do skoro nisam ni znala da postoji izraz “dugino dete” (eng. rainbow child), za onu decu koja se rode nakon neuspele trudnoće, spontanog pobačaja, smrti bebe u stomaku ili novorođenčeta. Moj M je naše dugino dete, pre njega sam imala spontani pobačaj u VIII nedelji trudnoće.
Spontani pobačaji (gubitak bebe do 20. nedelje trudnoće) su nešto o čemu se veoma retko na glas govori. Ne (samo) zato što je bolno, već i zato što se žena oseća neuspešno, nesposobno.
Nisi uspela da budeš dobar domaćin svojoj bebi, nešto se dogodilo, nešto si pojela, popila, uradila. Vrlo često ništa od toga nije istina, jer jednostavno nešto nije bilo u redu – i šta god da si radila ili neradila u toj kratkoj trudnoći, ništa se ne bi promenilo.
Ovo je najteže prihvatiti, pogotovo kada dođe nova trudnoća, pa ponovo kreneš da preispituješ sve ono što jesi i nisi radila, sve ono što si jela i pila, sve ono gde si išla, s kim si išla.
Za tvoj spontani pobačaj znaju tek retki iz okoline, uglavnom samo oni kojima ste javili radosnu vest – pa potom morali da javite i tu drugu, tužnu. Zato i postoji ono bapsko verovanje, da se za trudnoću ne govori do trećeg meseca, odnosno dok ne prođe taj prvi opasni trimestar, i dok svi pregledi u njemu ne potvrde da je sve u redu.
Tako ni ja nisam znala za brojne spontane pobačaje svojih poznanica, prijateljica, rođaka. Kada se meni dogodilo, čitala sam po internetu da su spontani pobačaji mnogo češći nego što mislimo: prema nekim navodima, čak 15% utvrđenih trudnoća završi se spontanim pobačajem, a mnogo ih prođe i neprimećeno, jer se dogode pre prvih simptoma trudnoće, ili se poklope sa redovnim mesečnim ciklusom.
Čitala sam to, a nisam mogla da se setim niti jedne žene koju znam da mi je rekla da je imala spontani pobačaj. Međutim, kada sam ja počela da govorim o tome, saznala sam da se to ipak dešava i drugima, i da nisam sama.
Šta nakon spontanog pobačaja? Ništa, ideš dalje. Čekaš svoje dugino dete.
Istraživanja kažu – što pre počnete sa radom na drugoj trudnoći, veće su šanse da ona bude uspešnija. Preporuka je da se sačeka samo da prođe prvi ciklus, prosto zbog lakšeg računanja trudnoće. Jedan doktor mi je rekao tako, drugi da sačekamo 2 do 3 meseca.
Iskreno, sad se više i ne sećam da li smo uopšte čekali, i nemam savet iz prve ruke za to. Sećam se samo da sam kao blesava gledala u kalendar, čekala naredni ciklus i iščekivala da zakasni. Mojoj duginoj bebi je bilo potrebno ravno 9 meseci nakon oluje da se pojavi, i zaista je došla potpuno neočekivano, ali sjajno i veselo, kao prava duga.
U trudnoći nakon spontanog pobačaja ništa nije normalno što je inače normalno. Mnogo više osluškuješ telo, pratiš signale, paziš šta jedeš, paziš šta piješ.
Dve godine nisam pila kafu sa kofeinom (period nakon spontanog pobačaja, trudnoća, dojenje), coca-colu možda nekoliko puta u tom periodu (ne znam da li je kofein bio jedan od uzroka mog spontanog pobačaja, nikad ni neću saznati, pa ni vas ne mogu savetovati da li da to uradite ili ne), crni čaj ne, niti bilo šta drugo što bi sadržalo kofein.
Prvi trimestar sam provela u malim, kratim šetnjama – imam psa (koji je uz muža bio najveća pomoć i podrška, i do neba i nazad im hvala na tome), i ležeći. Nisam imala rizičnu trudnoću, ali su me zbog prethodnog pobačaja stavili na umereno mirovanje. Tako sam propustila svadbu prijatelja i još par značajnih događaja, ali, hej, kad se jednom opečeš ne rizikuješ više.
Onda prođe prvi trimestar, pregledi ovi, oni, ovakvi, onakvi: kad imaš 30+ godina i jednu neuspelu trudnoću iza sebe, idealan si kandidat za sve testove na svetu. Srećom, sve je bilo u redu. Slušaš kako kuca srce, vidiš kako raste, od tačke postaje kružić, od kružića punoglavac, od punoglavca žabica, od žabice i prava bebica.
Pa se najzad opustiš. Drugi i treći trimestar sam se najzad ponašala normalno, šetala, putovala tamo-‘vamo. Nosala svog blesavog psa, dizala punu korpu mokrog veša, išla gore-dole na IV sprat bez lifta, sa i bez prepunih kesa iz prodavnice. Neću da vam savetujem da to radite i vi, savetujem vam samo da slušate svoje telo, ono će vam reći kako da se ponašate, da li da ležite i dalje, ili da se slobodno opustite. I slušajte doktore, ako vam kažu da se odmarate i nosite pojas kad šetate, odmarajte se i nosite pojas kad šetate.
Onda se najzad porodiš, i sve bude u redu. Raširi se šarena duga preko oblačnog, sivog neba.
To hoću da vam kažem sve vreme: Biće sve u redu.
Niste same. Niste jedine. Dešava se i drugim mamama. Dešavalo se i dešavaće se. Od jedne mame sam tako saznala da je imala spontani pobačaj pre i posle ćerkice. Pa je stigla još jedna. I sin posle. A razlika između dece je 5, pa 7 godina.
Slavljena da su naša dugina deca, i mi, mame i tate sa njima. Ne zaboravite na tate, hej! I njima je teško. Možda nisu nosili bebe kao mi, ali svakako osećaju bol i gubitak.
Možda ne znaju kako da se ponašaju prema vama, možda ćete biti ljute na njih jer se ponašaju normalno, možda se budu zatvorili, možda budu previše nežni. Ali, i oni pate. Nemojte im reći nikad “Ti mene ne razumeš, nisi nosio to dete u sebi!”. Nisu nosili dete, ali su nosili istu nadu kao i vi. Svako od nas drugačije reaguje na stres i na gubitak deteta.
Eto, to sam htela da vam kažem. Lično, najličnije.
Niste same.
Nismo same.
Nismo sami.
Mi smo roditelji dugine dece.
Ove prelepe fotografije mama dugine dece napravila je jedna Ruskinja, a sve ih možete pogledati u ovom albumu, a sve fotografije sa konkursa na sajtu PuziRaduga.com.
Izvor: Sandra Kravitz
